Delo

182 Д Е л 0 после живота, речима хаџија и шапутањем љубавника. Поштосу суплетеним прстима ишлп дуж обале Била, Морис иЈулија селп су на ту гробну клупу. Одатле се поток види косо, преливајући угао заокружен глатким зидом, као да је истицао из нагнуте урне. Било је после подне, сунце је обилато пролазило кроз испреплетано грање а ретко цвркутање тица оживело је својим оштрим нотама потмуло жуборење таласа. Узалуд им је природа, сваке године, скидала и давала ново лишће, та места имају непроменљиву душу која говори истим гласом свнм људским душама, и потчињава нх истим сањаријама, мање или више јаким... На томе месту где је недавно мађарски песник искусио меланхолију живота п зажелио мртвачки сан, — на томе су месту двоје изгнанпх љубавнпка наслонили чела једно на друго са истим умором од борбе, истом жељом одрицања, мира и заборава. Ах! кад би се могло ту зауставити, не ићи напред, не ићп пред будућност! Пошто су се осећали посвећеним у раздвајање које су њихова срца одби.јала, онда зашто живети, зашто ићи у сусрет сутрашњем дану? Те мисли, које је у псто време чптао у себи само.ч н на Јулпјином лицу, биле су такотужне Морпсу, да покуша да говором прекине те чини. —- Драга моја, што ми не причаш што. Бар ннје лен овај кутак долине? Она одговори: — Да. Врло је леп. Али сам веома нерасноложена. А он одговорп, не тражећи впше узалудна претварања: — И ја тако исто. Држећи се за руке дуго су се гледали. Мучнла пх иста непзвосност; треба ли рећн тајну која нх је тиштала, прекинути иримирје? Морис поче први и учинило му се као да ће разорити слабо уточиште њпховог одмора: — Слушај. Више нећу да те мучнм. Патп, ја сам са свнм твој! сасвим твој! заборавићу све што нпје твоје. Само.., има нешто, што ме мучи, ствар коју ја не знам: кад бпх је знао, уверавам те да ме ништа не би привлачило тамо, ништа, нпшта. — Па лепо... питај ме! То је рекла покорно, као да је хтела рећи: „Удри ме!“ — Само .једну реч, рече журно Морнс, еасвим плашљнв пред жељом да одрекне жртву. Оно што те будем гштао п тп