Delo

ЈЕСЕН ЈЕДНЕ ЖЕНЕ 183 ми одговориш, да заборавимо, зар не? обећаваш ли ми да ћеш заборавити? — Обећавам. — Лепо!... кад си напустила Париз, хоћу да знам само то, ништа више, је ли се вратпо Рије из Бретање? — Да. — Је ли био код вас? — Да. Хтео је још да пита: „Је ли видео Клару?“ али ужасна Јулијина зебња згусну ннтање на уснама. Он га не изговори, па ипак га је она чула, погодила га; упркос самој себи да буде мирна крупне сузе котрљале су јој се низ образе. Није пио те сузе у самим очнма као што је толико пута радио. Шта више није се сагао према њо.ј да је утеши. Осети да га је одбила, и да после тога не може пружити утехе. II тако су остали, једно уз друго, непомичнн и ћутљиви норед тога гроба, у туђем месту чија их романтична љупкост не дираше више. Наједаред их изненади и учини да дршћу вечерња студен која се неприметно спуштала кроз грање. Сунце ја залазнло... Одкад ли су они седели ту, тако очајни да су и живот заборавили? II шта су сневали за време док су били на том месту непомичности и ћутања? Исти сан, на жалост! који нису пове.рили међу собом, — сан о смрти љубавника, једно за другим, кад су већ обоје увиделн да у животу нема места за њихову љубав! (Превео с француског Мих. Д. Мил.) Марсел Прево.