Delo

П Л А В II 18б следњега Суморока, да се својим рођеним очима увери, да he га избацпти на улицу, на Каравику, где је горео обешенн кнез Август. Пренеражени Машковски и Иза уклонише се даље. У том слуге изиђоше из собе сами. — А шта је с њим? — викну Леон. — Он ,је мртав ! — тихо и узбуђено одговори коњушар. Козак се крстио и ћутао. — Шта? — не разумевши, упита Леон понова. — Мртвац! — одговори пребледелп козак. — Ми га додирнусмо... а он се сроза. У рукама му оста она хартија; ено га где лежи. — Мртвац! — изговори Леон, али му се глас не чу. Машковски ободе коња и одскочи на сто корака. — Мртвац! — понови кнез и, гоњен неком невидљивом силом, дође опет на праг. Суморок није више седео, он је лежао на поду, равнодушан према свима пресудама. У рукама је држао хартију, у коју су му се били уиили криви прсти; огртач му је снао, а испод њега су се видели делови модро-жутога скелета. Сад се тек видело да је мртав: то је показивала укоченост. непрестано отворене очи, опуштене руке, непомично тело. Кнез је гледао као окамењен; немо су гледале и слуге. Било је тако тихо да се јасно и далеко чуло неравно дисање Леоново и зујање крупних мушица над мртвим телом Сумороковим. — Мртвац! — несвесно је понављао кнез, не могући се отргнути од прага и тог призора. У то стаде неко иза њега и промуклим и безбојннм гласом рече: — Тражио сам вас, кнеже, у Холшн и Забужу. Пмам једну молбу на вас. Леон се окрете. ГЈред њиме је стајао непознати човек. Непознати — не! Кнез Леон је већ једном видео то лице, чуо тај глас, али се у овом тренутку није могао сетити: где и кад управо. — Шта желите, господпне? — упнта успљено. — Овај је мртвац већ одавно спремио био мртвачки сандук за себе. Ја вас молим, кнеже, за тај сандук, који је. као покретност, узет за парничне трошкове. Холшанска управа није