Delo

II Л А В II 187 држали кнеза. Кола се кретоше лагано, а за њнма и Машковски. На лупу кола изаће из чатрље на праг млади Суморок, н гледаше за њима. Оставио га је, дакле, самога; овај једини пријатељ спасавао је непријатеља као брата. Не горчина, већ нека туга видела се на очима Суморока, и мртвачки мир у целом бићу његовом. Више није чекао на помоћ. Сам је довукао мртвачки сандук насред собе; сам је покојника у њ метнуо. Пз шпага је извадио парче воштанице и запалио, донео је, затим, клинце и чекпћ. Нпје при том ни једанпут погледао на лице очево. Чак су п иосле смрти живели у завади, као и за живота. Син је само вршпо своју дужност. Учинивши што је потребно, он покри сандук поклопцем и изпђе. Сад је морао да тражи кола и људе, да моли кнеза за земљу за онога који већ никакве земље није имао. У том погледа и иорумене. У двориште су улазила кола у којима је било неколико људи, а к њему се упути Габриела Гжималанка. — Можда сте дуго чекали, господпне! — рече тихо. — Нисам много чекао, госпођице! — одговори Суморок тужно. — Знам. Чекали сте Јурка, али ми је он мало пре јавио да је заузет послом у Холши, па сам се ја кренула к вама. Кнезу се сигурно нешто догодило? — упита узнемирено. — Да. Онесвестио се овде у дворпшту. Мора да је врло нервозан, јер чим је оца спазио, јако се узбудио. Није ништа опасно, мислим. Допустио ми је да узмем сандук — и овде више немамо шта радити, само да узмемо мртваца и да га одвеземо, Гали куда? — У капелу на гробљу. — Ако га свештеник прими. Суморокови су ретко кад удостојавани части хришћанског погреба. Навикли су да се вуку за плотом и по раскрсницама. — Сигурно нису имали пријатеља. Вп не треба тако да говорите! — опомињала га је благо Габриела. — Опростите, госпођице! — ирошапта. — Немојте ми замерити. Ја нисам рђав и не волим се светити. Спасла ме је од свакодневне море ова пресуда, овај крај. Као из пакла одлазим са ове проклете земље, из ове куће где сам живео као какав роб на ланцу. Али кад сам данас зором видео оца мртвог