Delo

188 Д Е Л 0 на клупи са судским позивом у рукама, заплакао сам се због судбине његове н осетио сам боле његове и неправде које је доживео, и све што је било добро у мени угаснло се. Суђено нам је било да нам кнежеви холшанскн не упропашћују само тела, већ и дугае. — Овај кнез много више нати, Господине Михаило,... јер је прогледао н сувнше касно. Ко зна да ли ће и душу спасти! — А зар он има душе? Ви га увек бранпте, госпођице. Зашто? Јели вам учинио какво добро? — Није, али је он јаднији од вас, јер он нема више нријатеља. — А ви? на Јурек? — Ја! — понови она лагано, размишљајућн се; — ја имам права да га бранпм, јер ми је он учннио много зла. Суморок погледа мало у њено озбиљно лице и оборп очи. — Времо је да идемо одавде! — рече она мало после. — Време је! — одговорн он. — Седелн смо овде доста дуго, трпста шестдесет година! Уђоше, затпм, у собу. Људи заковаше сандук и метнуше на кола, па се кретоше лагано кроз густиш. Мало затим имање се Суморока изгуби у шуми. Поход је бно нем п суморан. Сандук се нихао на колпма, свеће су светлуцале у рукама Габриеле и Михаила Суморока, коњн се саплитали о жиле корења. Прођоше поред стене, где почиње насип — ту се прво пролила крв. Пшли су затим путем којим су из спаљеног двора вукли на губилиште целу породпцу. Дођоше на место где су извлачилн утробе њихове. Мртво тело међу даскама није им уступало у упорности; није одлазпло са земље у животу — кренула га је отуда већа сила од кнежевске — триумфовало је. Најзад пратња дође према Каравпки. Тада тек Михапло Срморок подиже очи п обазре се за собом. Проклета земља и дворац у развалинама, овај сандук п он, који се губи као сан — то је све што је остало после вековних убистава, после петнаест-шеснаест поколења. Као сива нега пзгледала је борова шума у даљини, као сива пега имање, само је — Каравика била јасна. Говорилн су стене и крстови, као и тужне брезе. Али је пратња ишла даље насипом ка Холши. Кад се Суморок опет, н последњн пут окрете за собом, већ је као снва