Delo

П Л А В II 189 пега изгледала и Каравика, као сива пега стење и брезе, а дворац се више није видео. Тада се он окрете Габриели и рече: — Богу јамачно цела земља изгледа као сива пега, и крв и јек до њега и не допиру. Габриела погледа у небо. — Допиру до њега крвави зној и сузе, и чује он опраштања непријатељима! — додаде она озбиљно. Суморок обори главу и ућута. Пратња је већ стизала на гробље, са кога су је поздрављали звуци звона и свечана погребна песма. Суморок намах подиже главу. — Дакле он и мене чује! — пзговори. Лицо Габриелино оросише с.узе. Она погледа на њ погледом пупнм бескрајне захвалностн и поштовања. Пратња је већ ступала на земљу умрлих. XIII. Дуго је живот кнеза Леона висио о концу. Доктори, доведени са свпх страна, превпјали су се веома сумњиво; море је од суза пролила над њим Пза; изгубно, најзад, наде и верни Гжимала, који је готово свакодневно проводио крај болесника дуге ноћи, кад би се успавали други и кад код њега ннје било никога сем слугу. Холша је већ лпчила на гроб, тако је немо и тужно изгледала палата, тако се суморно кретала послуга. Нпко није говорио, нико се није радовао лепотама лета, нико нпје ишао смело. У околини су сваки дан очекивали глас о смрти кнежевој, очекивали су без саучешћа, са злобним нестрпљењем и триумфом освете, као казну божју за насиља и неправде. Овај јадни и несрећни магнат — умирао је, и имао је уза се само сузе Пзнне и братску наклоност једног страног човека, и, можда, топле молитве једне и женске особе којој је учинио неправду. На срећу, у ватри и онесвешћености, Леон то није разумевао, био је равнодушан ирема околини и само је у заносу неуморно војевао са Сумороцима. Сигурно му се чпнило, да су на суду стали један према другоме: он и онај мртвац — и ствар износили пред велпким Судијом. Кнез је наводио доказе страс-но, и дању н ноћу. неирестано, као полудели, обузет само једном мишљу. Они који су слушалп ужасавали су се. Иза је