Delo

194 Д Е Л 0 потуче ову руљу, као што је тукао црне гавранове и орлушине које се скупљају над лешевнма. Гжимале није било. У ходнику је засео извршилац са свима помоћницима, опкољен Јеврејима, а кредитор Јеврејин стајао је и нешто објашњавао чиповнику. Продаја још није била отпочета. Пдући кроз масу, Леон је чуо полугласне примедбе: — Кнез није на време стпгао да учини иосету. — II за пратњу се одоцнио, и домаћина није застао. — Па говорило се да је на самрти. — Може бити хоће што да купи! Леон није обраћао пажње ни на шта. Уђе у ходник. Чиновник га је познавао: устаде и поклони се. А Јеврејин кредитор скиде и капу. Гомила се стаде гурати да види шта ће бити. Али се нпје десило ништа особито. Кнез се заустави пред столом и не упуштајући се у разговор извади из шпага новчанпк, који кад спази гомила зашумори, и сви до једног поскпдаше капе. — Колико прппада вама? — упита Јеврејина. — Три менице од 8000 рубаља, милостпвп кнеже. — А судскп трошкови? — обрати се чиновнику. — Триста рубаља. — Ево вам. Грозннчаво, као да му је свака секунда доносила нове тешкоће, поче да баца новце на сто. Гомила се поче повлачити, хучући и жагорећп. Опа је чинила утисав поплашених гавранова којп се, нротив воље, уклањају од плена, коме су се надали, и у чијем је мирпсу уживала, а сад га зграби јачи. Послуга Гжималина, која је са стране гледала на ову легалну пљачку нмања свога хранитеља, при овом изненадном обрту ствари, појури стоци, коњима, а најодважнији кочијаш приђе чиновнику и упита: — Је ли то опет наше? можемо ли узети? — Можете! Кнез Леон заинтересован овнм званпчним формалностима, подиже главу. — Склоните ово брзо, да Гжимала не види ни трага од свега овога. — Хвала, милостпви кнеже! — узвикну простодушно кочијаш, клањајућн му се дубоко. — Хвала! — поновпше сви остали у један глас.