Delo

196 Д Е Л 0 — Оне припадају г. Гжимали — одговори кнез. Габриела задрхта. Кнез се бојао да она не каже што, што се код обичних људи зове хвала и прнзнање, а што би његову нежност увредило! Чинило му се да га је разумела, јер само стеже усну и мирно рече: — Ја ћу их иредати брату. — Хвала, госпођнце. Кад се он удаљи на неколико корака, погледаше се први пут нешто дуже. Она пребледе и кнез примети на њеном лицу негдашњи израз, из времена, кад га је волела и кад му је веровала. Крв му обли лице и он се осетп млад и снажан; један тренутак имао је силну жељу да се врати и да се подсети на оно што је изгубио; али у том тренутку она као да је прочитала ту мисао у цртама његова лица, умаче из ходника. Кнез се није сећао како се нашао у колима, како се нашао под Холшом. Вратио се друкчији него шго је отишао одатле. Видели су то свн, а и његов лични лекар опазио је то. — Ви сад изгледате за десет година млађп, кнеже! —рече му лекар. — Само за шест! — одговори Леон смешећи се. После овог првог дела као раскинувшп неке невидљиве везе, он се осећао неспособан за беспосличење. Никако се није одмарао. Обишао је зимске баште и коњушнице, завирио је у бпблиотеку, посетио професора. Професор је, као увек кад је рђаво време, седео поред своје монографпје о пауцима, и сам као усамљен паук. — Одавно вас ннсам видео, г. професоре. Боловао сам тешко! — Боловао си! — понови научник равнодушно, не подижући главе. — Сигурно си много спавао, много јео и ниси ништа радио! — Погодили сте, г. професоре! — насмеја се младић. — Онда је чудо да још живиш! Подиже глмву п одмах је обори, као да ју је нека тешка мисао савила, и додаде: — Нисам никад видео да један инсекат, који само једно лето живи, ма и за тренутак беспосличи, да се нреједе лли много спава. II увек су здрави. Умиру и пре времена, то се дешава, али то је вероватно смрт; само су увек здраве. Како