Delo

П Л А В И 197 да људи имају времена за беспосличење, кад имају сто пута више послова? То је неко чудо, загонетка! На његов смео и готово детињски наиван поглед Леона први пут у животу обли руменило стида. — Ја не могу да решим ту загонетку, г. професоре, јер сам и сам беспосличио целог живота. Старац затресе главом као да је хтео да одбаци ту мисао која пема ништа заједничко с његовим послом. Није обраћао пажње на Леонов говор, и за себе промрмља: — Чак и лења мушица гледа свој посао! Хм! хм! Затим се наже над рукопис и заћута. Кнез устаде и оде право у канцеларију. Одкако се разболео, па све до сад није имао ниједне седнице са настојником; сад је хтео да ради. — Сило, зови ми Бутнера! Сила се механично окрете вратима, али се на време присети да је и сувише далеко. — Он није више овде, милостиви кнеже! — А где је? — Оне недеље кад сте се разболели Немац је отпутовао. Веле да је својима... удаје кћер... и кажу да је вероватно да се неће вратити, јер је повео десет коња, а људима није издавао плату има пола године. Долазили су једном да се туже, али смо их ми отерали. — Та ваљда га неко заступа! — Нико; он је обећао да ће се кроз недељу дана вратити. — Благајник је дакле ту. — То је његов зет. Отишли су заједно. — А је ли и правозаступник отпутовао? — Није, али је ономад отишао у губерниски град, јер има да се донесе пресуда по ствари рушења оне куће у Чартомљу. Кнез је пренеражено гледао у Козака. Осетио се на тај глас потпуно неспособан да ма шта предузме и мало је ћутао, не знајући шта да ради и шта да неради. — Онда пошљи по настојника у Чартомљу — рече најзад. — Па и он је, милостиви кнеже, отишао на ону немачку свадбу. Он и Бутнер су пашенози. Што да се враћају кад су се већ заситиди кнежевским добром! Леон се намршти, стеже усну и ућута. — Можеш ићи! — рече кратко.