Delo

П Л А В II 199 отуда, уместо да пријатељски стисну један другом руку, они се загрлише као браћа, и нико се томе не зачуди. Блед, порушен страшно сух, са очима пуним суза Гжпмала поче разговор: — Морао сам још данас да вам захвалим, кнеже, и ако томе није згодно време; жеља за захвалношћу ме је гушила, тако да нисам могао дочекати дана. — Па то су били само новци, Гжимала... — Није то, кнеже. То је било ваше срце, и ја вам на њему захваљујем. Донео сам оне хартије. Задржите их, кнеже, једну годину дана. Кроз годину дана ја ћу платити. Идем у службу! — А Хубин? — Хубин није мој ни био нпти ће бити. Данас ме је породица оданде отерала; одузели су и управу тастови и стричева деца. Наравно, с правом; одгајио сам их све, сад су дорасли, за мене нема места. Рекли су ми да сам им упропастио имање, зато сам им дао оно што је било моје и сад одлазим. Можда II имају права. Нека им Бог да свако добро! Кад је то говорио, усне су му дрхтале, а лице се мењало. Окрете се и ућута; можда су га сузе гушиле. — Сахранио сам јадну жену... ужасно се мучила, јадница — настави мало после промукло — и сад сам слободан као птица. Далеко, чак на Украјини, на добрима Пјатњицких нуди ми граф управу. Кроз годину дана, ако да Бог да дочекамо, донећу вам мој дуг. Леона ово порази као гром. — Господине Гжимала, ја вас нећу иустити! — узвикну кнез. — Нећете отићи, господине, или можда самоуХолшу! — Вама нисам потребан, кнеже. Ви имате настојннка. — Немам! Кажу да је побегао, оставпвши ми ово! — рече кнез, показујући на молбе. — Не може бити. Можда ће се вратити. — Вндећемо сутра. За сад нема никога, ни благајника, ни настојника у Чартомљу, ни Бутнера. Правозаступнпк брани ствар о некој чатрљи. — Ту су чатрљу одиста уналили. —' А плате нису издате већ пола године. — Кажу! Бар људи цвиле пред зимом. — Јели тај у Чартомљу био пашеног Бутнеров? — Чини ми се. — Благајник му је зет?