Delo

200 Д Е Л 0 — Врло је могуће, јер сам тај млади пар често сретао у шетњи. — Дакле ја сам био будала! — Ви само нисте водпли рачуна о пословима и добрима. — А ви сте ми једном обратилн пажњу, али ја нисам послушао! — рече Леон промукло. — То је било, па прошло; не мислимо више о ономе што је прошло. Ја ту мисао одбацујем; учините и ви, кнеже, тако. Наиред треба гледати и мислити. Пред вама је дуг живот. — Нећу успети! Не знам од чега да почнем сутра, — потужи се кнез очајно. — Сутра треба нрво обрачунатн колико су вас те птице покрале; затим скупити сву администрацију и разгледати њихов рад; па онда исплатити рачуне; затим прегледати лично сва добра, и најзад, најзад непрестано радити и радити добро, до смрти. Гжимала се био повратио. За себе је већ био заборавио; што је сам преживео и нрепатио, свалио је на дно душе, обузет је био неприликама кнежевим као својим. — А шта треба с овим урадити? — упита Леон показујући на молбе. — То можемо свршити још данас. То не треба да чека. Кнез је после сваке речи бивао све одважнији. Некн га је внхор подизао и носио. Сад му се све чпнило лако и пристуначно. Хтео је одмах да пошље по чиновнике, да позове послугу којој није плаћено, Отворио је касу и почео да избацује новце. Већ је звонио за Силу да му изда наредбе; једва га је Гжимала задржао, понављајући своје: — Живот је дуг и сваки дан има дванаест часова за рад. Не журимо се, да се не бисмо нре времена заморили. Заседоше затим поред молби, један крај другога, за једним писаћим столом. Кнез је у том тренутку сам себи импоновао. Гжимала је отправљао посао брзо. Много му је помагало што је познавао људе и прилике. Погледао је на потпис и већ је знао садржај тужбе као и да ли је праведна. Па да не би мучио кнеза читањем, рпу подели на два дела. — Ово у корпу... а о овом да се решава! — рече. — Имате права да кажњавате, али немате права да чините неправде! За један сат свршили су тај носао. Леону су се очи неприродно сијале, и осећао се уморан.