Delo

Г1 Л А В II 203 питнвао самог себе, шта је скривио онима који су се у тренутцима несреће окренули против њега и тако га крваво казнили? Данас је био нешто веома потресен, па је избило на површину, не оптуживање, већ причање. — Одиста, ни надао се нисам томе. Суходољић је био у великој невољи; јемчио сам за њ код Јеврејина. Хруцки је, истина, добро стајао, али све што је имао дао је на жену. Чак ни рокове исплати нисам памтио, јер то, за бога, нису били мојп дугови. А од пролећа је жени бивало све горе и горе. Водио сам је у Варшаву, па у бању; доктори ми нису избијали из куће. Тако се то протезало као свака, беда. А затим су се почели низати удар за ударом, час код тастових, час код стричевих, час у кући. Нисам знао ни где ми је глава. И сувише је било од једанпут. Још непрестано мислим, да је то бпла морија, тако да се још осећам измучен и као луд. Да није Габриеле, ја бих потпуно био руинисан. Кнеза сад први пут у животу дирну туђа невоља. — И то се зове рад! — рече горко. — Не, то се зове жпвот! — поправи га Гжпмала. — Ко живи друкчпјим животом, лаким и празнпм, тај нпје достојан царства небеског. Леон мало погледа у њега, н помисле: — А то је... вера! Разговарали су до неко доба ноћи. Ватра је пуцкарала на камину; а на пољу је свирао тужну мелодију јесењи ветар са хладном кишом. Заваљен у фотељи кнез је чуо те гласе, али га они сада нису дражили. Није био сам и није се бојао од сутрашње досаде. Сутрадан је врло рано устао. Оду, затим у стан Бутнеров, који је био празан; празна је била и каса; у рачунима хаос који се не да описати. Извршивши површно контролу, констатовали су да је Бутнер са пашеногом и зетом одвезао из Холше раван милијон. — Онда можемо бити сигурни, да се неће вратити! рече кнез. Скупише чиновнике. То су били полубутнери, креатуре његове. Изгубивши крманоша, изгубили су и главе: издавали су један другог, бунили се у одговорима, бежали сами, само да избегну суд. Друга половина, то су били јадници који су, у страху да не изгубе места, ћутали на све. Кнез је са сваким