Delo

274 Д Е Д 0 мрчила спокојну ведрину. — Кад се и они тамо на пољу свале; тад зашушкају као црвн на источеној љешини. Али процавћена их земља не чује јер је и њу славодобитно сунце сву опојило и обмамило. — Па кад смо се зачуђени загледали у ту ненадну ведрину Косовскога подневнога мира, — а пред очима још нам титрају црне сјени ноћнијех сабласти на Југ Богдановој кули! — нехотице нам у дно душе вјечни над запоји: — „Не бијеше ли све оно сан?“ — а за час још чекамо хоће ли из тога љетнога покоја бризнути глас, јека, лик пспуњеног удеса. „И тај се лик појавп! —“ Долази стара, згрчена, сиједа, крезуба бака са косом на раменима. Дошла је сама, да жање зрело жнто. II та бака остала је сама. Муж јој је погинуо на Марици. Сва јој деца помријеше „борећи се амо тамо за сто(!) господара!...“ Остала је најпослије пуном кући унучади, која сада погинуше на Косову. Прилази јој мали унучић, који за собом вуче дугачку сабљу. Отео је ту сабљу мртвом јунаку, јер да ће њему, унучићу, послужити. Бака жање. Унучић купи класје. У то се чује велики жамор, лелек и смнјех. Бијесни Турцп гоне гомиле српског робља. Зној, прашина и сунце изгризоше робљу очп и уста. Жедно робље моли и тражи воде, а Турци га гоне у воду да се ту напије и утопи. Робља нестаје. Поново је завладао сунчани мир. Бака и унучпћ одлазе, а на позорннцу ступају чобанин и слијепац гуслар. Кад је чобанин отишао, долази с поља Косовка Дјевојка. Засукала је бијеле рукаве до бпјелпх лаката. У рукама носп два конднјера златна. Прве су јој ријечи: Ja прелазим преко есла ој! додо — ој додо ле! А оолаци преко неба од! додо — ој додо ле! А ја брже — облак брже ој! додо — додо ле! Облацп ме претекоше ој! додо — додо ле! Жито — вино поросише ој! додо... ој!... додо... ле!... Зна ли писац, шта су то додолске пјесме? Кад је баш Косовки Дјевојци гурнуо у уста ту пјесму, види се да не зна, шта су то додолске пјесме. Њежна Косовка Дјевојка, која самаритском љубави долазн на Косово, да преврће по крви јунаке.