Delo

КРИТИКА II БИБЛИОГРАфИЈА 279 а већ на другој страни ,Он“ (т. ј. човек, атом, ,сињи роб“) је ту нула, а јест нешто само та композиција“ (природних сила); међу тим скуп ма коликог броја нула, раван је нули, па и човечанство, које г. писац хоће да објасни из тих нула, равно је нули. Колико г. писац има осећања за логиком увиђа се ако покушамо да добијемо појам о човеку из атрибута каккм је га преставио само на првој и другој страни: човек је атом друштвени, јединица рода људског, створ божји или природин, добар или бољи, лош или гори (ту има безброј ,категорија“), сињи роб животодавних сила, нула; упоређује га са зрном и брашном, ватром и т. д. То су логички каламбури и услед њих има читавих реченица директно неразумљивих. Нпр. одмах на другој страни: „„Он“ (т. ј. човек) се не може екстраисати,1 а ми то у умљу своме чинимо, е да бисмо се лакше изразили, разумели н разабрали у овоме огромном комплексу што се светом зове. Говор наш, изрази и речи наше, јесу то, што су били хијероглиФи у староме Мисиру, или што су сада идеограФски знаци у писмености Китајаца. „Ја“ је сумаран израз за читав један мањи свег (?). Тај сумарни израз вара нас (?) да мислимо, е смо „ми“ нека чињенпца, да у апстракцији стварно постојимо (?!). Сједињујемо тиме у један израз и појам две немогућности“ (?!) и т. д. Овај став наводимо само примера ради, а из таких је реченица састављена скоро цела књига, зато ћемо само њега детаљније логички аналисати. Када би се прва реченица, која би логички требала спадати у носредно закључивање, могла ставити у силогизам онда би требала овако да изгледа: (1. премиса) да бисмо се лакше изразили, разумели и разабрали у овоме огромном комплексу што се светом зове (2. премиса) ми то у умљу своме чинимо (закључак) „Он“ (т. ј. човек) се не може екстраисати. Прва' сложена премиса, која је логички сувише претрпана и са једним стилистички сувишним епитетом „што се светом зове“, садржи више простих независних судова и за сам облик силогизма са свим је све једно ма који суд издвојили да би га довели у везу са другом премисом, односно закључком. Нпр. узмимо 1. суд „да бисмо се лакше изразили“, где је субјекат ми а предикат лакше изразили. Друга премиса „ми то у умљу своме чинимо“ изражава суд који претпоставља пре себе повећи низ судова да би се разумео његов логички однос* ка првом суду, и зато његов предикат (субјект је једнак са 4 1 Курсив је свуда наш.