Delo

П Л А В II 63 Проњски и обе даме погледаше у књегињу. Она, бледа, на мах порумене. Да, заборавнла је то. Али он тада ннје био наследник, нити је било у изгледу да he то бити; Зар је она што марила и мнслила о оном глупом епизоду! II она устаде и, погледавши га очима које су изражавале проклетство, рече: — Заборављаш и ти да сам те онда спасла од подсмеха и срамоте.. од одвратног брака са мојом собарицом. — Дакле, вп сте, мати, изговорнли сада оно, што сте се обавезали да никад нећете изговорити. Онда није потребно да говоримо завијено. На против. Тој собарици — како је ви мати називате, — ја сам дао реч да је волим и да ћу јој бити веран. Ја сам се с њоме венчао у својој савести. Вама сам посветио личну срећу; а нисам могао посветити и част. Та је собарица била моја избраница; она никад неће моја бити али сам вам онда казао и њој написао — да неће бити ни која друга. Тако сте ви хтели. Ја се само држим оне погодбе на коју сам онда прцстао! Сада г-ђица Лавинија, не могући се од узбуђења дуже уздржати, прнскочи к њему и стиште му руку из све снаге. Он то није прнметио, јер је и сувише био собом заузет. — Дивне ствари! дивне ствари! — шапутао је кнез Проњски. — Та је собарица морала бити осмо чудо. Како да је ја не вндим у Холши? А имам тако добро око! Кнегнња поносито забаци главу. — Како смеш мешати у тако озбиљан разговор прљаве своје љубазнице, у присуству дама и на моје седе косе! Ти заборављаш, где си. — Опростите, мати. Ви заборављате ко сам ја. — Тн си мој син. — То нисам. Онда кад сам се покорио вашој вољи, престао сам бити ваш син. Много сам година, затим, био за вастуђпн; а сад сам ваш покорни слуга. Молим вас, располажите мојим имањем, способностима, временом и снагом — али не и мојом личношћу. Жао ми је што је ово објашњење морало доћи — али... ја га нисам изазвао. — Онда одлази, одлази! Ја немам више сина! Одлази мн испред очију, одлази из срца, из помисли! Одлази! да те више никад не видим, бруко моја! Осветиће ти се други за мене. Поноспта жена клону у фотељи.