Delo

П л А В II 79 сти ја сам вам веома захвалан, и тога ћу се такође увек сећати. — Их, којешта! каква љубазност! — одмахну руком Машковско. — Неће нас каменовати што смо били овде. Пстина, мати је писала Изи, да се не усуди долазити у Холшу; али шта нам може она, кад је чак у Паризу! Машковски је у расејаности заборавио да тптулише жену графицом, што је морао чинитн. — Ја сам већ одавно желела да те видим н да тп кажем да... да... да сам на твојој страни! — шану узбуђена Иза. Леон је, ћутећи, пољуби у руку. Машковски се сад првн пут осетио у Холши слободан. и бивао је све слободнији. — Мора да је ђаволскп лепа та Г-ђица Гжималанка, узвикну он — кад на њу непрестано мислиш. Леон опет порумене и хтеде да оћути, изненађен толиком ределикатношћу, али погледавши на Изу, која га је погледом молила да опрости њеном мужу, одговори мирно: -— Мени се чини да си одлазио Гжимали? — Одлазио сам, али само до коњушнице. Јесу ли, Бога ти, још код њега она његова два шарца? — Откако сам се вратио нисам .још био код њега. — Што су то коњи, једнаки и по узрасту, н по облику. н по карактеру! Сигурно су близнаци! Ти би их могао за мене добитн. Знаш, цена ме се не тиче. Лудујем просто за тим кобилама. — Ако се састанем са Гжималом, рећи ћу му. — Хвала, Леоне. Чуо сам, да је на твојим добрима страшан неред! — Не знам. Одавно већ о томе не водим рачуна. Али мислим да се није дешавало ништа страшно; настојвик би ми јавио. — Тај твој настојник, то је неки обешењак. Чујем да укршта першероне1 са енглеским коњима. .— Врло је могућно, али ја нисам спецпјалиста за то! одговори Леон равнодушно. — Јесп ли чуо да се Идалија удаје? — упита Пза. — Читао сам у новинама. 1 Врста гломазних и јаких коња. за пренос терета.