Delo

82 Д Е Л 0 је дуга навика да скривају своја осећања и мисли задржавала. Иза, ипак, прва поче: — У овој је сали тако хладно и тужно. У Забужу сам се навикла на живост н слободу. Хајде tia изнђемо, Леоне. Знаш ли да, и ако су ми ове развалине толико година биле пред очима, никад их нисам обишла. Сигурно их и ти незнаш. Хајдмо да испнтујемо незнане крајеве! Он се брзо окрете за њен шешир и ништа не одговори... Изншли су на сунце пролетњега дана и, разговарајући се све слободније, зађоше дубоко у развалине. Птичице су одлетале поред њихових ногу из гнезда у жбуну и трави унутрашње авлије. Иза је радознало завиривала у углове, распитивала о ходницима и сводовпма, тражила по њима натписе н трагове од куршума. — Поглед с врха мора да је диван, али је тешко уснетн се, јер је врло стрмо. Изгледамо међу овим зидовнма као миши на дну бунара. — Ако се не бојиш можемо се доста високо успетп: до места над капијом где су бивали стражари. Степенице су врло узане и без наслона. — Ти ћеш ме задржати ако почнем падати! — узвикну Иза весело. — Онда хајде за мном н немој гледатн на ниже. Он се проби кроз честе и поведе Пзу по узаним узида* нп.м степенпцама. — Пази, Леоне! Не могу да гледам кад стојиш над провалијом. Он задрхта. Учини му се да неко другп изговара те речи. Некада на том истом месту тај неко га је тако исто узбуђено молно да се уклони од провалије. Он стеже нервозно усне и ништа не одговори. Дођоше до ходника на стубовнма. Пза се наслонила на камену балустраду и ужпвала у лепом изгледу; Леон ie сео на камен и, наслонивши се на зид, ћутао и мислно. Пза се окрете и, зачуђена ћутањем његовим, а још више његовим изгледом. седе крај њега и сама заћута. — Теби мора да су познате ове руине! — рече намерно весело, да би га тргла пз сањарије. — Видим да овај пут није за тебе био п\*т испитивачки.