Delo

П Л А В II 83 — Познате су ми! — Одговори Леон као сањивим гласом. не одвајајући очију од једне тачке — само одавно нисам био овде. II као да му сину нова мисао он устаде и приђе једном удубљењу у зиду, гледајући нешто врло пажљиво. Иза погледа преко његове руке и прочита на једној цигли оштрим оруђем урезана два слова L. G., затим годину и датум. Није учинила никакву примедбу, нити је показала да је видела то; али се он окрете њој и рече: — Нисам био овде — од овога дана! — Можда ти је непријатно што сам захтевала да овамо дођемо. Хајде да сиђемо! — Није, Пзо! Мени је с тобом овде добро! Ућута, и после извесног колебања, продужи: — Читао сам негде, некада, да Кинези напајају децу своју још од колевке мишљу: „Стегни срце“. Ту скоро сам се сетио тога. Како је то далеко од ондашњих схватања, а како нам је близу и како урезано у душе! — Урезано, јер је вршено без размишљања. Кад се човек размисли, погрешка се може убрзо исправити, — одговорн она озбиљно. — Сумњам, Пзо. Дрво се савија док је младо. — То би било врло жалосно, Леоне, кад би се прнменило на човека. — Мишљење је увек жалосно, Пзо. — Али без мишљења не би било прогреса. Ти си доказ за то. Ти ћеш поћи напред. — 0, то нећу! — одговори Леон одлучно. — Напротив. Само не одмах. Сад се једиш и размишљаш. Клонуо си и насилно избачен из колосека; то ти одузима снагу, ништи енергију. Кад не би волео, или боље кад би волео несрећно, ти би се упропастио. Али ја сам сигурна да ти волиш искрено и да то докажеш људима, отпочећеш тако радити да их примораш на поштовање, да им покажеш да си ти свој госнодар и краљ. — Ко те томе научио, Изо? — упита зачуђено. — Мишљење, Леоне! — одговори она смешећи се. Сахранила сам своје идеале, п осетила сам се тако бедна, слаба, нпштавна, да нисам знала шта да радим са животом. Неку сам иЕстиктивну одвратност осећала према беспосленом п бесмисленом животу. Почела сам да мислим, п тада су ми многе 6*