Delo

84 Д Е Л 0 ствари постале јасне. Не знам у чему је она cpeha, какву сам ранцје замишљала, али снгурно ннје већа од победе самога себе и душевног мира кад се учпни нешто добро! — Ја ти завидим, Пзо! Ја сам потпуно неспособан за ма какав рад. Био сам сигурно слабијн од тебе. У мени нема матери.је! — Па што си се онда успротпвио матерн? Да ниси имао снаге, запливао бп матицом. — Ја се сам себи чудим. Покорио сам се не .јакој вољи, већ тренутној раздражености и ватри. — Дакле кад би оно што је прошло било сан, тн би на .јави друкчије поступио? Он се замисле. — Може бити, Пзо! — одговорп несигурнпм гласом. Она се наже к њему и са осмехом шану: — Стегни срце! Леон порумене као ухваћенн разбојннк. — Знам о чему мислиш, Пзо. — Не — то је прпвиђење у које по каткад упцрем поглед; ја сам фанатик. Нак нн среће не желим сада. Пишта, нншта! — Зажелећеш, кад се повратиш у равнотежу после силних утпсака, које си доживео. Впше није хтео да се нрепире с њоме, и само одмахну главом. Она се повуче у хлад од зида и, са главом на његову рамену, бојажљиво упита: — Да ли ти неће бити досадна једна моја молба, Леоне? — Ниједна, Пзо! Од данас ти дајем право да владаш мноме. — Онда ми испричај... каква је... она? — прошанта уздахом. Она намерно ннје гледала у њега, ннти је наваљнвала, н ако је дуго ћутао. Можда је „стегнуо срце.“ Алн је он већ био занесен њеном добротом и срцем, и не бнјој могао ништа одбитн — и заборавившн да је љубав своју назвао прнвиђењем, поче да говорн о њој, као о нечем, што жнви, патп и прожима све- његово биће. Пспочетка му је било врло тешко да призна, алп, кад се савлада, речи признања плннуше као свежа крв нз вечито жнве ране. Пза га је слушала са саосећањем и сажаљењем, не прекидајућн га, и само онда кад би га глас нздавао, приближавала би му се и срдачно би га љубила.