Delo

86 Д Е Л 0 Он се обазре и рече да не опажа. — То ,је моје село! — одговори Иза са поносом — покажи ми једног босог. — Босог! — понови Леон зачуђено. — Да. Знаш, кад сам дошла овамо, то је било прво што сам впдела. Пшли су боси, нарочито жене и деца — по снегу и леду. То је било ужасно! А гле сад, сви имају ципеле или чизме. — А како си то учннила? — упита Леон заинтересоваН том ствари. — Давала сам свакоме кога сретнем да иде бос нову обућу. Уобичајила сам, после, да сваке недеље по један дан посветнм селима, редом. Тп их имаш сувише и не би могао то чинити; ја сад знам свако своје село н чак неке људе по нмену. Пспочетка ми је било непријатно и тешко, али сада, гле, сви су обучени. Чак и овакви!... — рече триумфално, показујући на једног дечка, који је на зврјање кола нстрчао на сред пута и, скинувши капу, гледао час у своју госпођу, час у обућу, два, по његову схватању нераздвојна предмета. — Каква мисао! — рече Леон, посматрајући сељака први пут у животу. Одиста нико није бпо бос, и свакп се пред графицом до земље клањао, поздрављајући је весело н смело као лице добро познато и драго. — Како је овде све ирљаво! — нримети Леон с одвратношћу. — Ене молим те! — узвпкну Иза као увређена — код тебе је у Холши куд и камо прљавнје. — Може бити! Нисам правно поређења! одговори задовољан што je Иза тако весела. — Код тебе је нрљавнје него у Чорбовцу. Одиста чудновато: ујак је тако практичан, а рођаке су се предале забавама н кинђурењу. Говорила сам им да завнре у куће н чатрље, али оеи су ме исмејали! — завршн тужно. — Гле, Пзо! Ево једног босог. — Стој! — узвикну графпца кочнјашу и нагнувшн се из кола иозва одрпаног путннка који је са неком бошчом на леђима ншао крајем пута. Он стаде и чудно намргођен гледаше у господу. — Одакле сн ти? — упита га Иза.