Delo

П Л А В II 87 — Нз Холше! — сурово одговори човек. Леон осетн нешто налик на стид. — Терај! — нареди Иза кочијашу. РСола пођоше даље, а Пза, да бн се ова непријатност заборавнла, поче да нрича: — Што се тиче обуће, то још није ништа: сваки их је радо узпмао и носио; чак су ме испочетка и варали и добијали по два пара, али ја сам, после тога, кад сретнем кога, почела да питам: колико има Богова? и тек ми је десети, већ матор човек, одговарао да их има три; а други су одговарали: „Не знам“. Питала сам нх шта значе крстови крај пута и ниједан није знао шта то симболпчно дрво представља. Боже мој! чптаве масе — хиљаде су тако мрачне! То је за мене било страшпо откриће. Затим сам завирила у чатрље и куће старе шљахте. Колико је тамо болестп, колико празноверпца, какво непоштовање хигијене! Тешко је разуметп како да они .још у детињству не иоумиру! — Дакле ти им предајеш катихнзис и лечиш их! упита Леон. — Не сама. Што се тпче катихнзиса утицала сам на проту и помажем му колико хмогу. А за болесне доводим лекара у Забуже који лечи и у исто време даје и лекове. Ја се само заузимам око сирочади — имам нх неколико и мислим отворити код општине занатлиску школу. Да знаш само како те благосиљам за оне хиљаде што си ми из Холше дао! Помоћу њих п могу радити, а граф ми не брани. Као што га знаш он је заузет спортом и у моје се ствари не меша. Волела бпх да ми помаже, али је тешко све одједанпут извести. — Нзо, ти ћеш од тога манијака начинити човека! — узвикну кнез гледајући усхићено у Пзу. — Дај Боже! — рече Иза смешећи се. У том кочијаш заустави коње. — Шта је то? — упита Леон. — Граф из Задужа јури пољем на коњу за нама. То је одиста био Машковски на великом крвном коњу. Допаде до завесе на колима н уздахну. — Забринуо сам се за Изу... за графицу! — иоправио се одмах. — Како ти изгледа, Леоне, да није она задувана? одмах, без икаква увода, упита зета, лупкајући своју кобилу по врату.