Delo

П Л А В II 89' са сестром и питања њена, шта мисли о томе и какве је утнске добио. Али.га је она и у последњем тренутку опет задобила. Он није умео да се успротивп њеној нежности и искреностн. кад га је у ходннку носледњи пут загрлила, молећи га да не заборави тај дан и да јој не одузима своје срце. Напослетку је отншао. Већ је била ноћ, обасјана месечином н топла. Леон се извалио у колима и размишљао о дану ко]и је прошао. Слика Пзина је, као златна нит, спајала те успомене. Није жалио што се исповедио нити што је попустио у своме поносу чак и пред Машковским. За овај дан, кад му је лакнуло на срцу и кадје на све заборавио, биће вечно захвалан Изи. Кола су јурила брзо. Пред њим је, као метеор, светлпо фењер у рукама слуге на коњу и бацао јаке покретне млазеве црвене светлости на дрвета и поља крај дута. Проста кола ко.ја су сретали брзо су се уклањала у страну; из околних села допирао је страховнт лавеж паса. Недалеко од Каравике скренуше у крај крај насипа једна елегантна кола, у која су била упрегнута два шарца. Неко време су овај екипаж племићски и кола магнатска ишлн упоредо. Кнез и нехотице баци поглед тамо и одједном уздрхта. Скиде шешир и дубоко се поклони — познао је Габриелу Гжималанку. Она га отпоздрави поклоном и погледи се њихови сусретоше. Црвена светлост фењера клизну у страну — а месец покри оба лица бледилом. Још су један моменат ншли упоредо; девојка добаци нешто, што се није могло чути, своме кочијашу, овај задржа коње — и кнежева кола остадоше опет сама на широком насипу. Мало после Леон се подиже и окрете. Шарци се нису више впдели: окренули су споредним путем — ишчезли — и Леон поново клону на седиште. Он (;ад затвори очи и као да се успављивао. Машта његова, раздражена овим утисцима прошлога дана, почела му је низати нред очима неке фантастичне слнке. Иза, рушевине, вечера у Забужу и ово последње — све се.то елило у једно. Замишљао је да је он Машковски, да има све: и богаство и одличне везе и жену из кнежевске куће, лену као зора, добру и која га воли идеално. Није патио и био је срећан славом својом. У палати његовој није било пријатеља. а он сам млад, поносит и крепак. Кнегиња је нмала за људе маску од леда, за њега срце драгане, а онју је представљао гомилама — диван н узвишен, слушајући гласе' дивљења и за-