Delo

92 Д Е Л 0 Кнез ућута. Сигурно није она убила Алфреда, већ је он сам тако хтео. Шта је, онда, причао Машковски и шта је оно Леон пре видео? С кобилом је бпвало нешто неприродно. Није се држала пута, ишла је као пијана. Пза варошице била је већ сва у белој пени и саплићала се. Неколико је пута кнез ударио бичем, она је врштала само после сваког ударца. алн је све горе ишла. Затим усред шуме стаде, окрете се унаоколо и посрну на колена са иотмулим јечањем. Кнез је једва имао времена да збацп узенгпје — она се извали на страну, баци се грчевито копитама и главом н испружи се мртва. Сила дотрча. — Е, хвала Богу, већ је издахнула! — рече Снла п уздахну као да му се силан терет свалио са срца. Леону сину кроз главу јасна мисао, као муња. — Тн си је убио! — узвпкну. Козак задрхта, пребледе и паде на колена. — Милостиви кнеже! — јаокну. Леон подпже бич, али га одмах спустп. — Убио си је, а? Говорп! Чујеш ли! — Отровао сам је! — тнхо прошапта Сила. — Нека ми бог опрости! — Зашто! Говори! — Милостнви кнеже! Бијте ме, убпјте! Морао сам. Отац би ме убио! — Кад би шта? Хоћеш говоритп јасно? — Код нас, у породпци, рекли су ми да кнеза чувам. Онда су се о томе много саветовалп. Отац ме је позвао у своју кућу и кињио, кињио, иитајући: „А где си тн био? а шта си радио?“ Ја сам ћутао и трпео, ма да без кривице. Ја писам могао свога кнеза спасти, јер он је тако хтео. Алн сада, ви ме, милостивп кнеже, бијте и уби.јте, јер ја сам ту жпвотпњу отровао да вам не нанесе штеуе. Ја сам тако урадпо, ви сте то дозналн: сад радите са мном што вам је воља, алп вам та животнња више неће моћи ништа учиннти, отац мој и моји не могу ме резилпти, Леон мало ишгледа на овог човека, као у сну, разумевајући само унола његов нејасан говор. Стндео се н бојао да слуга, који зна тајну Алфредову, не осетп п његову мисао и нас меру. И окрете се од њега. — Одлази ми пспред очпју и више нпкад да те не видим! — узвикну. — Нека ову животпњу одмах уклоне. Одлазн!