Delo

П Л А В II 98 Козак се сав тресао. Повукао се да га не внди кнез, и покорно, као верни пас, истучен, гледао је у свога господара. Леон пође пешице путе.м п више се није обазирао. У том се према њему на завојицп појавпше кола. Хтео ,је да се сакрцје у честу, али већ нпје имао куд. — Леоне! Шта је било? — од.јекну глас преплашене сестре. Кола застадоше и она сиђе. — Нншта крупно! — одговорп он, љубећп је у руку. Пзјахао сам био али ми ту у близини паде коњ. — А није те повредио? Тако си блед! — Нпје. Остао сам читав. — Можда си хтео к нама? — упита искрено. Он нцје смео одговорити: не. — Хвала ти! Тако давно ниси био, да сам се била уплашила за твоје здравље н баш сам хтела да те обиђем. Сад ћу те узети и дуго задржати, макар и силом. Како си ослабио! Тужно ми је да гледам у тебе. Морам на тебе пазити. Тако ми је мило што сам те срела! Седоше у кола; он је ћутао. Узнемирени нерви његови почеше мало по мало да се смпрују. Није могао да сложи ни две речи. — Имала сам много посла! — говориле је Нза живахно. — Епндемија је завладала у Забужу — тифус. Било је четрдесет болесних и двоје је од мојих сирочади умрло. II граф је лежао у ватри трп недеље. — А што ми ниси јавила? — упита Леон. — Још би се разболео! — У толико боље. Можда бих умро уместо тих сирочади! промрмља с горком завишћу. — 0 Леоне! Не може се тако говорити! Помислн на оне којп би за тобом плакали. — Тешко је мислити о нечем чега нема! — Леоне! — шану Иза тужно. — Опрости, Изо, али ја говорим оно што мислим. Не остављам за собом никога, и Холшу бих дао само да се ослободим живота — оваког

— Тн си сад .још више болестан. Реци, зашто си ме напустио ?