Delo

али не зато што је ocehao у души нешто ванредно пријатно, не — тај радоснп осмејак беше измамило добро варење. Тај осмејак одмах га подсетп на све, и он се зампсли. Два детиња гласа (Стенан Аркаднјевич познаде глас Глише, млађег сипчића, и Тање, старије девојчице) зачуше се за вратпма. Онн су нешто вукли, па изврнули. — Јесам лп ја говорила да. нутнике ве треба иосадптн на кров, викаше девојчпца енглескп: — ето ти сад, на купи! „Све иде, како не треба,“ помисли Стенан Аркадијевнч, „ето и деца трче no кући сама, без гувернанте.“ Ou приђе вратпма и зовну их. Деца оставише кутију која им је бнла место железнице, и уђоше. Девојчица, татипа маза, утрча смело, загрли га н, смејући се, обисну му око врата, ужпвајућп у мирпсу којп ју је запахпвао од његовпх залпсака. Пољубивши га најзад у лице које се снјало од пежностп н које беше поцрвенело зато што се он к њој сагао, девојчпца хтеде да истрчи из собе, али је отац задржа. — А шта радн мама? запита он, милујући је по глатком, нежном вратићу. — Добро јутро, рече он малпшн којн приђе да се с њим поздравн. Осећајући да је малишу мање волео, он се увек трудио да буде подједнако љубазан и према њему; али је дете то знало, па се не осмехну на хладан очин осмејак. — Мама? устала је, одговори девојчица. Стеиан Аркадијевич уздахну. „Дакле и ноћас није сву ноћ спавала,“ помисли он. — Па како је, је ли весела? Девојчица је знала да је било речи између оца и матере, и да мати не може бпти весела, и да отац то треба да зна, и да се он само претвара, нитајући је тек онако. Беше је срамота, и она поцрвене место оца. Он то осети, на и он поцрвене. — Не знам, рече она. — Није нам казала да учимо, већ да идемо са мис Гуловом к баби. — Е, па онда иди, Тањице моја! А-ха, чекај мало, рече он, ипак је задржавајући и милујући јој нежну ручпцу. Он скиде с камина кутију с посластпцама, коју беше јуче тамо метнуо, и даде јој два слаткиша, изабравши оне које она највише воли: један од чоколаде и један мекаи као иомада.