Delo

аустр::ја ji италија на балкану 105 ће, преко Босне н Србије, Аустрија имати Балкан за своје продукте. Али тако исто и Солун, који је не мање важан за даљу трговину аустријску, на Леванту. Солун је за Аустрију најблнже пристаннште на средоземном мору. Преко њега она се везује с великим средоземним морем. Солун је према Смирни и Александрпји, — дакле прва етапа, прво н једино велико пристаниште из кога се полази дпректно у Египат н Леванту. Значај Оолуна је огроман за Аустрију и њену трговину. И може ли она допустити да јој неко ирепречи пут, макар и трговпнски, за Солун, па ма то бнла и Италпја? Не! Али ту настаје за аустријског патрпоту тежак моменат. Хтетн имати и залеђје Далмацијп и Боснп и Балканско Полуострво као Absatzgebiet и Солун као прпстанпште, које везује Ауетрпју са средоземнпм морем, а не оевајати, а не окуниратп земље, тежак је нроблем. Све то хтети а опет најенергичније одбијати освајачку политику као подметање — невероватно је. Стога је интересантно како је писац овај пробле.ч решпо. И он је од оних којп најенергичнпје побијају освајачке намере Аустрије. Аустрија не мисли на освајања. Један од доказа за то је и унутарње стање монархије — јер аустро-угарско државно поравнање још и не беше склопљено када је иисана ова брошпра. Оеећајући п сам контроверзе овакве иолитике иисац је овде најнеодређенпјп. Он као кроза зубе тврдн да Аустрпја неће освајачку полигику на Балкану. Али канда и сам увиђа да је све оно тешко постићи без мача, без освајања, и као да је и сам присталица оевајачке политике, коју он не сме отворено да призна И, да би своме интимном уверењу дао одушке и пзмирио ове супротностп, писац се помаже тројако. Он осуђује идеолошку иолитпку аустрпјску, осуђује сентименталност аустријске политпке ! То изгледа смешно, али тако стоји у књпзи на стр. 69. Докле су друге земље водиле реалну, нрактичну, нолптику, политику пнтереса, Аустрија је увек имала у својој спољњој политици какав идеалап цпљ ! Ми не верујемо, — ни њему, ппсцу, којп је незадовољан тим идеализмом н напада га, ни опет аустријском идеализму! У колико оваква „идеалистпчка“ спољња политика аустријска заслужује осуду, по уверењу пишчеву, сведочи н то што и сами туђинцп увнђају јасније циљ и оправданост аустрнјског продирања на Балкан. Он нам за то цптира некадашњег шефа