Delo

162 Д Е Л 0 да ме се једном оканите. Судац се сети, порумени ко дете, кад га затече учитељ да је скривио, промуца неколико речи да се извини и спузне кроз врата, што се, пошто се лекар још једном наклони као чук на батини, затворише полагано. III Кад је оружнички стражмештер примио наредбу од суда, насмејао му се брк. Он је познавао веома добро строга правила, по којима су дужности тако тешке да ма који може одолети за дуго, и мора „чистити“, ако нема два зрна соли у глави и лисичје природе у души. Знао је сасвим добро да налог што је судац дао, није једна од оних дужности, што је погибељна; разумео је да у овом случају нема „службене одговорности“ и примио је ствар нехајно и хладно. Два три оружника играху се карата у крчми до постаје. Није хтео да их буни, па не зовне ни једнога, већ викне тежака једног, који је седео на каменој клупи и грискао камиш утрнуте луле. „Хеј куме, дођите амо! Тежак погледа откле је долазио глас и, кад види, аљкаво се устане и приђе. „Од које га сте Ви села?“ Онај му рече село. „Also то ни далеко од Е

а? „Нема две шкриље пута“ мрдне тежак избегавајући оружникову погледу. „Ви познајете Лакана Вукорепа?“ „Како га не би знао!“ Стражмештер га научи како ће поћи његовој кући и јавити да је суд наредио да се мртво тело детета, што је изгорело, донесе у јутро на гробље у Т

у. Тежак климну главом да је разумео па се врати мирно на камену клупу и настави грискати камиш од луле. „Но па идеш? Викне му стражмештер, кад је видео да онај пе кани још. „Док ми се врне амо комшија, одма ћу“ одговорп тежак. Стражмештар се внше није брнпуо за ствар. Оде у крчму, где су се картали два оружаника, истегне нз џена криву лулу са порцеланском чашицом п налактив се о стол гледаше, смејући се, игру. Летњи се сутоп, без дашка ветра хваташе, кад стпгне „ком-