Delo

ИЗГУБЉЕНА ЉЕШИНА 16& шија.“ Тежак се устане и упути се с првим. Пошљедње сунчане зраке шараху чудно планине. Комшији стаде тежак да прича о неочекпваној поруци. „А што неће комишијум на кућу Вукорепу?“ зачуди се комшија. „Неће зар“ одговори друг и пљуне. „Ваљда се замерио суду кад му неће комшијум на кућу!“ „Боме слабо њему. Нема више за њега суда“ потврди друг, па надода, смешећи се лукаво: „Ко се луд родп боље да код куће стоји.“ Јаојкаше два комшије загрлив се. Они су били ортаци у некаком сумњивом послу, и жалећи Вукорепа, весељаху се својој памети. Њихови су се гласови тужни састојали и растајали као два крива пута да се на пошљетку сложе у дуго, задушено уздисање, што је слично добро голој, каменитој природн оних места. IV. У један час се проспе по селу глас да комишијум неће доћи Вукореповој кући и свак је наговештао да је Лакан нешто крупно скривио суду. Састали се главар и ронда и, задовољни у души да се то Вукорену дешава, јер их је био тужио за злопорабу власти, што је иначе била истина, јер су примали мита и јели и пили на леђима невољних тежака, стадоше да се договарају кога ће одредити за пренос љешине. „Ма шта ће то с мртвацем да раде?“ Усуди се питати момак, који је с краја слушао њихово већање. „Боме дерати ће га ко бравче“ одговори смејући се један рондар. „Па где се то видело да се крштено тело дере?“ приупита момак чудећи се. „II сечн ће га“ настави истим смехом рондар. „II сечи!“ још се више зачуди момак. „То је знано“ — прихвати рондар, испрсив се. — „Треба да види суд од чега је дете умрло.“ „Ма од чега ће, да од ватре!.. У ватру је пало.“ Рондар се збунп на ову приметбу и није знао што да рече, па замане презриво руком и рече момку: „А!.. шта разумеш ти, дртино“, и окрене му леђа.