Delo

» 166 Д Е Л 0 којим су били покрили тело. За њим учинише исто и остали и тада за час натрпаше јаму. „Хвала Богу кад смо га укопали рече старина Штрбац и тада се сваки упути својој кући. Над повим гробом сводило се звездано небо и кресиле су се звезде као да тајним, немуштим језиком говоре о љутској злоби и неправди. А оно је дете мпрно почивало у матери земљи, у оној голој првотној природи, као што је мирно и живило ходајући за благом и бирајући црстима по сетно] фрули. VI. Кад је кочија, у којој су били судац, лекар и писар стигла у Т — у, супце је жарко грејало силно. Сви су били добре воље; особито је судац трао руке задовољно и говорио сваки час лекару: „За један сат можемо бити готовн“. Лекар је само климао главом, смејући се загонетно иза наочњака. Поседник II

ћ позове нх на кафу и замоли да се сврну на ручак, што беше прихваћено. Текао је разговор о којечему, особито о слабоћи земаља, које сада не рађају ни за половицу, о болестп лозе, од које пропада и о тежацима, који лени и хоће да им се добро плати. Судац је сваки час погледавао на сат и говорио: „Имали би већ бити ту“ и пукао иисара да види не иду ли. „Нема их још“ беше одговор писарев, који би се за час одалечио, иа одмах вратио. Судац је почео бивати иемиран. Устајао је па опет седао. Наједном се сети и поручи но оружника једног. „Јесте ли дали паредбу да се љешина пренесе амо?“упита високог, црпомањастог оружника, који се беше пред њим укрутио. „Ја, господнн судац“ одговори упитани, који је био снн словенске земље „казали смо једном сељаку“. Сви су били изишли из куће за оружпиком, који је зпао пут откле је имала доћи поворка. „Ето вндите“ показивао је руком на планипу „опај зид тамо при врху брда? Ту се имају помолити*. „Чипи ми седа видим два човека, што се мичу“ опази писар.