Delo

ПЗГУБЉЕНА ЉЕШИНА 167 Судац и лекар заклањајући руком очи од сунца, напрезаху се да виде, али нису могли да разазнаду што, јер су и један и други слаби били на очима. „То нису људи него жене упрћене вучијом“ реће један тежак, који се био прибложио скупу. „Како би било послати кога тамо?“ рече судац. Онај се тежак понуди и утече као ветар. За час се створи на по брда. Свак га је пратио погледом и пазио неће ли дати какав знак. „Ето се враћа“ рече писар. II збиља се тежак враћао. У исто доба оружник рече да разазнаје добро три човека што се помолише на пут, али ништа не не носе. „Ето иду“ рече тежак, којп је кроз то био стигап „Ја их знам из Е

а су, али не носе ништа“. „Што се догодило? стаде на глас говоритп судац ходајући немирно и упињући се из петних жила да види људе. Ови су се били приближили толико да их је свак могао препознати. Ишли су споро а судац није имао мира, махао је руком прама њима. Оружнпк им се упути на сусрет. Кад се враћао, разговарајући се живо видило му се на лицу да је збуњен. „Господинсудац, носрећаседогоднла. Изгубиласељешина.“ Судац није могао да разуме. „Како, што се догодило?“ стаде да пита трп тежака. „Ето“ почне један „идемо мн, а боме далеко је, пут слаб и ионор под нама, спотакла се нога њему“. Ту покаже на друга „мало се не скотрља он у понор. Ја да ћу њега ухватитп а носила се сгурнуше низ литицу. Кад ми погледај а носила нема... Однесе их вода.“ Она друга два потврдише а један од њих рече: „Ја сам ишао с трага, кад чујем где берјаче ова два. Промислим: нешто би. Кад ја тамо а носила нема.“ Судац је био ван себе. „Како се је то могло догодити?“ почне да виче. „Што нисте боље пазили?“ Тада се окрену прама оружанику и „Што није од вас један пошао?“ рече. „Господин судац, било је друге службе“ примети хладно оружник. Глас се проспе по селу. Скупи се много тежачкога света и свак је на своју тумачио догађај. „Известити ћете“ рече судац оружанику „о свему овомесуд“.