Delo

174 Д Е Л 0 лучп да се ода пријатном животу а да занемари изображење својих срећних дарова природе, онда ће начело његовог рада у овом случају гласити: пријатан живот треба претпоставити изображењу свога талента. Да ли то начело може постати општим начелом рада свију? Очевидно не, јер у том случају нико не би своје таленте изображавао, те ни напретка човечанства не би било. На послетку још један пример, пз кога ће се у исто доба увидети и дубљи и тачннји смисао Кантовог критеријума моралних радњи (јер, као што се из наведених нримера види, категорички императив преставља у исто доба и тај критеријум). Неко ко се налази у добрим околностима, док се други око њега муче, може овим последњим или притећи у помоћ, или не водити о њима никаква рачуна. Начело његовог рада у овом последњем случају гласиће: туђа несрећа ништа ме се не тиче (као ни туђа срећа, тако може гласпти допуна тога начела и тако она доиста обично и гласи). Питање је сад, може ли то начело бити општим начелом рада свију. Прнвидно изгледа да може, јер изгледа да би жнвот људски могао постојати и кад нпко никоме у нужди не би помагао. Међу тим смисао Кантовог категоричног императива тај је, да начело општег рада свију буде начело које свако може хтети и желети да је такво. Питање је дакле, да ли сваки може хтети да начело: туђа ме се несрећа не тиче, буде опште начело у том смислу, .да се сваки и.према свакоме управља по њему? Очевидно не, јер онај, који би по томе начелу поступао, не може желети да и други према њему по том истом начелу поступају, да и други њему у његовој несрећи не помогпу. Из овога нримера у исто доба излази, да категорички императив, тачно формулнсан, гласи овако: „ради само по оном начелу, за које у исто доба можеш хтети, да ностане општим законом рада свију“* Пзмеђу ове и пређашње формулацнје категоричког императива нема никакве битне разлике, разлика је између њнх само та, што је у овој носледњој изражено explicite оно што се у првој implicite налази. (Наставиће се)