Delo

180 Д Е Л 0 Он је подуже седео у истом положају, замишљен, па извади, ножић и стаде сећи нокте. Одједном мог’л устаде, аја побегох. За дивно чудо, тога једног тренутка, добро уочих обичаје и телесне одлике мог’лове. И ако сам га виђао најмање двадесет пута и једну целу ноћ проведох у његовој близини! Тада, при јакој дневној светлости, (а доиста зависило је и од расположиња јер га тада, први пут замотрих у потнуној слободп, са потпуним уверењем да нам се погледи не могу сукобити.) Био је виши н шири од крилаја, (који су зацело бирани момци), прилично трбушаст, широких кукова, мало кривпх ногу, црвеннх и мрких образа, очију крунних, црнпх, необично живих. Врат и мишице имађаше баш атлетске. Сав скуиа, чинио је утисак да је један од пајјачих Маврићана! II помцшљах: велики трбух знак је господства, а владар првобитних ратпичких народа, треба да је н телесно надмоћнијн од својих поданика! Прођох другпм крајом вароши, нарочито да избегнем сусрет са многобројним чиновницима, који у подне пролазе испред двора. Уђох у Пјурову трпезарију и почех ходати по њој, докле не дођоше моја три сатрпезника. Први ми честпта старп дарсер и великосудија Коштен; пошто се пољуби са мном, започе: — Е, спновче, нека ти буде срећна служба и благословен господарев хлеб! А хоће, ако Бог да, јер ми се по свему чиниш згодан за пас! А, опет, то ти је и досада био занат, да учиш децу ! А лепо си и плаћен. Није шала 80 фириуна, — его мало мање него. ја! Ја имам стотину. Араб и Пух такође ми срдачно честиташе, а већ се пољубише са мном. „Араб-ефендија“ (како га назва наш министар) даде ми знакове да будем на опрезу у говору пред судијом! За ручком дарсер почерачунати колико ми фириунапа месец може претећи, ако будем трошпо како он распоредп! А старац беше познати тврдица. И, на моју душу, изпде да ми може иретећи добра четвртпна, а то ће изнети готово неки капиталић годишње, а за десет година велико благо! Рекох у себн: ово по трећн нут чујем, да ми је много дато! Отуд, одовуд, главно су инак фириупи! Маврићанину је идеал иризнаница — изворац, из кога непрекидно канље! У свакоме је скривен бирократ, као год и у Новој Левкадији, па ма шта говорио Зуја! Араб је био веома растројен, тако да се само на махове сећао где је и с ким је. На махове ме је посматрао чудновато, час, рекао бпх, са срџбом, час испитљнво, час жалостиво, ду-