Delo

ДЕСЕТ ГОДИНА У МАВРИТАНИЈИ 185 закона, наметао. У Мавританији, у оно време, није било писаних закона ни за што, али је ваздан било правила, наредба, претписа, који су потирали једно друго! Плосило је пратио моје причање узвицима „добро је“, „тако је,“ па заврши: — „Главно је да ти имаш црно на белу, да си постављен за ој-укбука са 8о фириуна месечне плате: Толико се нисам надао, да he ти се дати. Али тим боље. Веруј ти мени, да је по тебе много боље што ти је дато то место, него да је учињено по жељи г. Сиона, да га заменпш као уредник Мавритског Поклича! Пре свега, не *буди ти криво, ниси ти још зрео за то, ти немаш потребне рутине ни вештине. Лако је сад, кад се због ових заплета на граници, лист пуни самим празнословљем, али he се наскоро прилике изменити и Поклич he имати да збиљски проговара, да његову реч очекују и збиљски узнмљу пријатељи и непрнјатељи! Оно, истина, кад то узбуде Поклич he се уређиватн у двору, као и пређе, зна се ко he кроза њ говорити, дакле тежа страна неће бити на уредниковим плећима, али доста је ситна каква нетактичност, несретна каква грешка па да г. уредник отпашта све ластвовање које та синекура доноси! То г. Јозој добро зна. Сем тога, њему је лако што он формално и нпје уредник, пошто, као што знаш, лист потписује Жожо Пух, али не верујем, да би то тако остало, кад би тебе узели! Имам разлог да то не верујем. Уђосмо у Доминку кроз иста врата, ходник и уз степеник куда сам ја пре подне прошао. Beh се чуо ђачки жагор. Послужитељи у ходнику беху на својим местима. Њежо се дубоко поклони и отворн врата музеја. Плосило уђе у собу и брзо запали лампаду, јер, на моје велико чудо, уђосмо у потпун мрак. Доста пространа соба немађаше прозора над двориштем, (као све остале канцеларије у Доминци), него имађаше прозорчић над ходником, кроз који је могла само лети светлост допирати. Кад ми се очи ирилагодише, угледах по стенама повешано свакојако оружје, ратнички маврнтски трофеји, кроз векове отимани Агарјанима; ту је била велика збирка копаља, стрела, буздована, мачева, наџака, штптова, оклопа, па онда ватреног оружја, старијега и новијега времена! У куту, под ламиадом, био је велик сто за писање, претрпан хартијама и књигама. Плосило седе и узе нешто писати, а ја стадох разгледати драгоцене и занимљиве споменике мавритске прошлостп и јунаштва! Тако ми као у тренутак прође читав час! Кад чух звонце, које Дело, књ. 46. 13