Delo

186 Д Е Л 0 доле огласн свршетак првог школског часа, брзо се опростих са Плосилом и сиђох. Нађох свих шест наставника на окупу у управничко.ј соби. Као што већ рекох, био сам. са свпма познат, а осим двојице мојих земљака, по најбоље са некпм Виколијом, крупним човеком, чудна изгледа, великим ждероњом и веселим братом. Техничар је био ситан п лепушкаст, али скроз туберкулозан, те је ужасно био раздражљив. Остала двојнца богословаца беху људи већ зрели, хладни, преко сваке мере опрезни, преподобни. Араб ме одведе у први разред, у коме је, разуме се, бпло највише деце. У предњој клупи било је седам или осам племића у блузама, а иза њих око двадесет „несоја“, — деца здрава, лепа, умна изгледа. Стари ме прнказа као новог наставника за француски језик и додаде уобичајене препоруке. То понови у остала три разреда, где је у сваком била иста сразмера између моглових питомаца и слободњака. Свуда ме деца посматраху испитљиво и пријатељски, са изразом великог уважења. . Затим се дадосмо на посао, да кројимо распоред. Усвојише сви мој предлог, да се за прво време, пајмање до божићних нразника, сва деца састају у једпу учионицу, и да то буде свакога јутра ћрвога часа и свакога по подневе, првога часа. Пошто н сами увидеше, да ћу, уз то, имати много посла са писменим задацима, тако да ћу раднти недељно око двадесетпет часова, одусташе од намере, да ми се да још један иредмет! Техничар узе на себе да изради нови распоред, а ја отидох горе, да о томе известим нашега минпстра. Затекох с њим минпстра Њадору. Пплн су кафу. Доиста су имали неки важан разговор, јер шаптаху и гледаху се сувише пријатељски. Ја у кратко известпм ојвоја Зуја, па се уклоним. Благајник Рого зовну ме и хтеде ми прочптати своју најновију иесму, али се ја изговорнх да морам одмах у школу. Неки финансијски чиновник клечао је пред гвозденнм старинским ковчегом н из њега вадио златпнке, које је додавао другоме чиновнику, а овај, бројећи их, слагао их је у ступчиће, а коптролор и композитор Тромбо бележно је суме. Изидох кроз опа врата блнзу судннце и отндох у поље, да сам будем са својим мислима. Пут ме нанесе крај тамнице, која је осамљена, а далеко од Домиике једва стреломег. Баш у тај мах снраћах.у стражари сужње, који су носилн бремена