Delo

ДЕСЕТ ГОДИНА У МАВРИТАНИЈИ 187 суварака, скупљених по оближем забрежју. Могло их је бити, ваљда, око тридесет. А у дворишту тамничком, чуо се звекет тешких букагија. Био је ту и један Ранаул, за кога се знало да he бити осуђен на смрт, а кога су и мог’л и судије хтели ослободити од страховите казне, али нису знали како he, о чему се онда много причало по Јамини и о коме ћу ја после испричати што знам и што је просто неверовно! Сутрадан, првога школског часа, започех прво предавање, стотини ђака, збијених као сардине, а у назочности министра Зуја и Мијауша. којн су ми ту част указали, ваљда и стога, што су обојица имала по једнога сина ђака. Били су назочни и сви наставници. Кад свршпх, необично уморан од силног напора, упутих се да се прошетам пзван вароши, али се на самом улазу сусретох са г. Јозојем Сионом, који ми даде руком знак да станем. Не бесмо се видели од великога догађаја и ја му почех прпчати, али он, суморан, прекиде ме. Вели; — Знам све, а сад има друга новост, која нико од вас школских људи, не зна и која he вас не мало изненадпти! С малом душом*(како кажу Приморци) вратих се за њим. Он зовну фамулуса и нареди му: — Зовни све ујшпане наставннке, нека дођу у управничку собу! Реци: по највишој наредби! Господе Боже, рекох у себи, ово је као нека смртна пресуда! Ама, шта ту има посла г. Сион? То би било ред да извршп ојвој Зујо! Чудан свет, чудан неред у овој Мавританији. Нас седморица навратасмо се „у варош“ под стеном, а г. Јозој зађе за сто, али не седе, него се ослони на дланове и преклони главу, — очевидно тешко му је изговорити што мора. Подуже је то трајало. Ми се згледасмо у очајању, очекујући чије се главе тиче. Ја сам се, тако ми Бога, бојдо и за себе, и ако сам најмање разлога имао за то! А штазнам? Најпосле г. Јозој диже главу и уздишући стаде истезати своју апостолску браду. Па „најносле накарце“ започе: — Господо! По заповести његове светлости, нашега узвншенога мог’ла и господара, од овога часа постајем ваш старешина, тј. привремени управник ој-жупннске јаминске латинске школе... — Живео! викнух први ја, па свп остали поновише исти узвик који је заиста потекао од срца, јер нам скиде велико бреме са срца! 13*