Delo

У О С А М И 1. Утонула сунца зрак последњи гасне, У мом крају све ће опет да оиусти. Сећам се, усамљен, оне ноћи страсне, Кад не беше пао мрак овако густи, Песама се наших разлегаху звуци, Чекали смо зору са чашом у руци. Безброј ми се слика пред очима створи, А уздах се краде: где су дани они? Док у хладној соби само свећа гори, Док ми жива прошлост сан с очпју гони. Сећања ми душу и гале и море, Ја сам чекам зору — али нигде зоре. 2. Некад ми се радост обновљена чини, Осећање старо назрем у дубини. Радо бих се њему тог часа подаво, И вечпто, њиме уљушкиван, спаво. Ал се брзо гаси радосно сећање, II наивне среће остаје све мање. И ја враћам прошлост, заборавље, теби, Да се данас оном насмејао не би, Што ми је од тебе сећањем отето Да не буде смешно, што је било свето. Вл. СтанимировиК