Delo

ПРИКАЗЕ I Дајте ми пастирску фрулу, жељан сам нујних звукова, трудну ћу спустпти главу на жиле обрасло травом, мирис пијући, раздраган од сунчаних дјелова — сан ћу мешати с јавом. ...Красно бијаше вече. Заспало тиче сред гнијезда, тише је шумила риека, тише су дисале прси; кану суза с ганућа, с неба прелети звијезда: сладки, поноћни срси. Свилу небескога свода, cpu је пробис муње, срп је позлаћен био, срп је сипао влато, зраке су његове као цвијеће, кад ветрови труне раздале звиездицајато. Подно високе горе село спавало мирно, ован, кад би се трго у сну клепка се чула, кад би с планинске стране јаче лахорак пирио, чула се пастирска фрула. Када на небу високо трепташе звиежђе ориона, на малим капцима моме куцај је јекнуо тио... јави се сукњица шумор, с момком бјежаше она, затим их бусен скрио. С буса престрашен бумбул прхнуо је у ноћну таму, прекинув слађану пјесму: нујнп уздисај слатки —усред цвјетнога буса трошећ се у жарком пламу, момак шапташе плавки: „Изворе студене воде, што гасиш на уснама жеђу, свјежи таласе тиелу, купо слађана вина; цјеливом склапај ми уста, ћерко свију милина. Прости злаћану косу, прстима свиј ми грло дат ћу тијабуку, жарко сунце, срце с недара — дјевојко љубпмо младост, вријеме ће сасути хрло пепелом варницу жара“... Затим шантање замније, чирак утихну часком, крјеснице згасише свјетло, мјесец се сплео међ гране, гробну тишину не руши ни најмањи гласак, само роса што кане...