Delo

П Р И К А 3 Е 193 II Дајте ми пастирску фрулу, жељан сам нујних звукова, трудну ћу пустити главу на жиље обрасло травом, мирис ппјући, раздраган од сунчаних цјелова сан ћу мешатп с јавом... Сипи јесења киша. Вјетар угловима дрма, капци се ломе о зидове мокре — цвиле жалосно, откида јужина блатна задње бокоре с грма, накит јесенске виле. Пролази. Жутијем рукама купи у прегачу лишће, трулим крпама покри прозебло, окисло тијело, кашаљ ју тресе, шаком прса слабачка стиште, дроњком отире чело. Пролази. Силази гробљу — хоће да накити плоче, слабим пламичком срца хоће да запали свијеће, сутра ће, на дан мртвих, блиједа госпође да кроче, носећи свежег цвијећа. Даро, хоћеш ли доћи? Складно се чепреси њишу, равно под гробљем море о тврде литице баца, дођи, радо би слушо како ти тјескобно дишу груди, а срце куца... III Дајте ми пастирску фрулу, жељан сам нујних звукова, трудну ћу пустити главу на жиље обрасло травом, мирис пијући, раздраган од сунчаних цјелова, сан ћу мешати сјавом... Јутро је. Свибањско јутро. Прољеће улицама бучним кошаре носи пуне ружа, љубица и јаглаца. Ори се. Живо је. Славе прољеће циганске струне, славе с цимбалим звучннм. С ограда наранџе мире у своме потпуном цвату, плодну сипљући пелуд врх девичапских глава — земљо, небо и сунце у твојем чистоме злату' стапа се санак и јава. Славолук бијелог јасмина окити градска врата носећи љубав у срцу, весеље у бистром оку, туда се гоне деца, људска брбљава јата, гоне се у хитром скоку. Криче галеби: Тихи гргољ допире с мора, лађа распетих једра, пландује бистром пучином, кад се прелије вал с пеном кб да с христалних двора плива Сирена с крином. Црне чиоме носе сламке у малом кљуну, дјевојке носе на уснам цјелове крепком јунаку, момци девојкам носе бијелих анемона круну, снагу и мишицу јаку. Јутро је. Свибањско јутро... Милко сећаш ли ријечи, с којима славих љепоту твојих шеснајест љета? Сјећаш ли, богињо, како поганин клечи као свети аскета?