Delo

АНА НАРЕЊИНА РОМАН <ЛАВА ТОЛСТОЈА (ПАСТАВАК) IV Дарја Александровна, у рекли, с плетеницама, привезаним на потиљку и оплетеним од ретке, некад густе и дивне косе, ослабела, мршава лица и кругших уплашених очију, које се због мршавости чињаху још веће, стајала је пзмеђу разбацаних по соби ствари пред отвореним орманчићем, одаклеје нешто ода* бирала. Чувши мужевљеве кораке, она застаде, гледајући у врата и трудећи се узалуд. да изгледа строга и пуна презирања. Она је осећала да га се боји, па се боји н овога састанка. Она је сад баш покушала да уради оно, што је покушавала већ по десети пут за ова три дана: да издвоји своје и дечије ствари које ће понетн кад пође к матерп — па ипак није могла да се на то одлучи; али и сад, као и пре, она је говорила сама себи, како то не може тако остати, како она мора нешто предузети, казнити га, постидети, ма и најмање се осветити за онај бол који је он њој задао. Она је још једнако говорила да ће га оставпти, али је осећалада је то немогућно; а то је бнло немогућно зато, што се она није могла одвпкнути да га не сматра за свога мужа и да га не воли. Осим тога опа је осећала да ће њеној деци (а било их је петоро) бпти још горе тамо куда се спремала да оде, кад ето у својој рођеној кући она једва стиже да их гаји и негује. И овако се, за ова три дана, најмлађи синчић разболео зато што су га пахранили супом која није била добра, а друга деца остала су јуче скоро без ручка. Она је