Delo

АНА КАРЕЊИНА 197 Она хтеде да оде, али се заљуља и придржа за наслон од столице. Лице јој се развуче, усннце набрекоше, очи се наиунише сузама. — Доли! изусти он већ јецајућп: — за име божје помисли на децу; она нису крива! Ја сам крив, па мене и казни; нареди ми да покајем свој грех. Готов сам да учиним што год узмогу! Крив сам, не умем ти казати, колико сам крив! Али опрости, Доли! Она седе. Он је чуо њено дубоко, тешко дисање, и би му је неисказано жао. Она неколико пута покуша да говори, али не могаше. Он очекиваше. — Ти се сећаш деце само кад се с њима забављаш, а ја их се сећам увек и знам да су сад пропала, пзустп она очигледно једну од оних реченица које је, за ова три дана, више пута понављала. Она му је рекла „ти“, и он је захвално погледа и помаче се да је узме за руку, али се она с гнушањем одмаче од њега. — Ја мислим на децу, и зато бих све на свету учпнила да пх спасем; али ни сама не знам како да их спасем: да ли тако што ћу их отргнути од оца, или тако што ћу их оставити развратном оцу — јест развратном оцу... Рецпте, после онога... што је било, зар је могућно да ми живимо заједно? Зар је то могућно? Та реците, зар је то могућно? понављаше онајачим гласом. — ГТосле тога, кад мој муж, отац моје деце, проводи љубав с гувернантом своје деце... — Па шта да радим? Шта да радим? говораше он бедним гласом, ни сам не знајући шта говорп и још ниже обарајући главу. — Ви сте ми гадни, одвратни! повика она, љутећи се све впше. — Ваше су сузе вода! Ви ме никад нисте волели; ви немате ни срца ни племенитости! Ви сте ми мрзак, гадан, туђ, јест, сасвим туђчовек! — с болом и пакосно изговорп она ту, за њу ужасну, реч туђ. Он је погледа, н пакост, која се указа па њепом лицу, уплаши га и зачуди. Он није поимао да је његово сажаљење дражи. Она је видела код њега сажаљење према себи, а не љубав. „Не,“ помисли он, „онамемрзи. Она ми неће опростити.“ — Ах, то је страшпо! Сграшно, рече он. У тај мах се у другој соби заплака дете, које јамачпо