Delo

198 Д Е Л 0 беше гтло; Дарја Александровна ослушну и лице јој се на једанпут ублажи. Она се очнгледно прибираше неколико тренутака, као да но знађаше где је и шта треба да радп; затим брзо устаде и пође вратима. „Па ето, она воли моје цете“, помисли он, опазивши промену на њеном лицу кад је дете почело да плаче, „моје дете, па како онда може мене мрзити ?“ — Доли, само још једну реч, рече, идући за њом. — Ако пођете за мном, ја ћу позватп послугу, децу, нека сви знају да сте ви подлац! Ја одлазим још данас, а ви жнвите овде са својом љубазницом! II она изађе, залупивши за собом врата. Степан Аркадијевич уздахну, обриса лице и лаганим кораком пође из собе. „Матијакаже: све ће то битн добро, нли, као што он вели: „удеспће се“ све то; али како? Ја не впдим чак uii могућности. Ух, ух, ала је то страшно. И како је само про-. . стачкп викала“, говораше он у себи, сећајући се њене вике и речп: подлац и љубазница. „Можда су чак и слушкпње чуле! Страшно!“ Степан Аркадијевпћ постаја мало, обриса очи, уздахну п, испрсивши се, изађе из собе. 13ио је петак, п у трпезарпји је часовпичар Шваба навијао сат. Степан Аркаднјевич се сетпо своје шале о томе тачном ћелавом часовнпчару; он је рекао да је Шваба и „сам био као навијен да целог века навпја сатове“ — и насмеши се. Степан Аркадпјевич је волео лепу шалу. „А можда ће се све и удеснти! Згодна је то реч: „удесиће се“. помисли он. „То бп требало испричати“. — Матија! внкну он. — Спреми, дакле, са Маријом свешто треба за Аиу Аркадијевну, у соби до трпезарије, рече оп Матпји, који уђе. — Разумем. Степан Аркадијевич обуче бунду и нзађе на доксат који је стајао на улазу у кућу. — Хоћете ли код куће ручати? запита Матија, испраћајућн га — На вндећу. Ево ти за трошак, рече он, вадећи из новчаника десет рубаља. — Хоће ли бнти доста ? — Бнло доста пли не, мораћемо се задоволшти, рече Матија, затварајући с лупом врата иа кочијама и враћајући се ка доксату.