Delo

202 Д Е Л 0 цареве слике и онн иза трокутне призме са указима Петра Великога који их нодсећаху да буду савесии, правични и поштени1, свн се они обрадоваше случају, што ће мало одахнути, и освртоше се на врата, али послужитељ, који је стајао пред вратнма, одмах истера онога што је ушао и затвори их за њим. Кад је предмет био прочитан, Степан Аркадпјевпч устаде, протеже се и, поводећи се за слободоумнијим држањем којеје онда владало, извади још у заседању цигарету и оде у свој кабинет. Двојица његових другова, стари чиновник Никитин и камер-јункер2 Грињевич изађоше с њиме. — Стићи ћемо после доручка да довршимо, рече Степан Аркадијевич. — Још како ћемо стићи! рече Никитин. — А тај Фомин мора да је страшна варалица, рече Грињевич о једном човеку који се помпњао у предмету што су га претресали. Степан Аркадијевич се намршти кад чу те Грињевичеве речи, хотећи тиме да покаже, како се не прпстоји про времена тако говорити, и не одговори нпшта. — Ко је то улазно ? запита он нослужитеља. — Некакав човек, ваше иревасходство, упаде без пнтања, само што сам се осврнуо. Тражи вас. Ја му велим: чекајте док • нзађу чланови, па онда... — Где је? — Мора да је изашао у иредсобље, а досад је ту шетао. Ево овај, рече послужитељ, показујући руком на неког снажног, плећатог човека коврџаве браде, који се, не скидајући јагњећу шубару, лако и брзо пењао уз истрвене степенице од камена. Некакав сухоњав званичник, који је с портфељом силазио, застаде, понреко погледа у ноге тог човека, којп је трчао, и затпм, чпсто питајући, погледа у Облонског. Степан Аркадпјевич је стајао горе па степеннцама. Његово добродушпо, ведро лнце, уоквпрено везеном јаком од униформе, разведри се још више кад нознаде онога, који је долазио. — Дабогме! Тоје он, ЈБошш! Једва једном! рече ou с пријатељским ироничним осмехом, разгледајућн ЈБовина којп му прилажаше. — Како ти не беше гадно да ме потражиш у овој 1 Овака призма, са двоглавим орлом na прху, стојп па столу у сваком надлештву у Русији. 2 Почасна дворска титула.