Delo

ХОЋЕ ЛП БИТИ РАТА 219 јавно обилато новчано помаже албанско свештенство и све конфесијоналне школе у Албанији. У тим школама налази се слика аустријског цара и њему се пјевају ијесме. Језуити и францискани поплавили су Албанију. Сви су, и ако су први из Италнје, а други из Албаније, у покорној служби Аустрије. А што је тешко по Италију, сви су противни италијанским политичким намјерама. Они добро знаду, да су се у пошљедње вријеме много нобољшали односи између Ватикана и италијанске владе; знаду да се на истоку многе вјерске установе на 11стоку налазе под протекторатом Пталије — али је све бадава. - Сви ти језуити и францискани противни су Италији једино ради економске користи. Да нијесу такви, какви су, Аустрија им не би давала досадашње обилате помоћи. Многи францисканн имају родитеље, браће, сестара и друге блиске родбине, за коју они морају да се брину. Ако им Аустрија не да новчане помоћи, како би издржавали ту родбину? С тога су присиљени, да се удварају Аустрији и да тјерају аустрнјску полптику, јер ће иначе изгубити новчане припомоћи. Многи би, можда, радпли друкчије; радили би сасвим противно, кад би се нашао други извор, одакле би могли да подмпрују своје потребе. Има неколико францисканаца, који заиста осећају талијански. Нотреба их нагони, да своје осећаје и своју савјест, и у црквама и у школама, бојадишу жутом и црном бојом. У свему им помажу думне, познате милосрдне сестрице. Пталија и Аустрија жестоко ратују у Скадру ради школа. Аустрија настоји свпм средствима да уништи школе, које Италпја подржава. Познато је, да се у -Скадру, по жељи Аустрије, недавно држао концил, за који папа ннје знао, а на коме се углавило, у име вјере, да се униште све школе, које је издржавала Пталија. На том концилу проклете су све такве школе. Концил је нроклео и све породице, ко.је шаљу своју дјецу у такве школе. Тим породицама је забрањено да долазе у цркву и нијесу им даване вјерске тајне. Кад се видјело, да та средства нијесу могла упалити, почела су се унотребљаватп друга. Потварали су учитељи и учнтељице, да су међу собом сувнше галантни и дарежљиви. Потварајућп непрестано, остало је инак нешто. Послије таквих потвара, употребило се најуспјешније средство. Свештеници исцовиједајући своје вјерне, проклињали су их, молили су их, заклињалп су их, па и проклињали, да нпкако не иду и не шаљу своју дјецу у италпјанске, него у 15*