Delo

ЈЕСЕН ЈЕДНЕ ЖЕНЕ 225 — Не говоримо о њој, одговори Ескје. Ја вам се заклињем да је моја намера била да умрем а она ништа да не сазна, пошто сама није никад ништа наслутила... Не говоримо о њој, молим вас. Његов глас се мењао, губио се у грцању. Он се удаљи за тренутак да би добио времена да се прибере. Несвесно окрете један од комутатера. Две лампе, у угловима таванице, угасише се. Пријатнија полусветлост завлада у оном крају салона где су они били. Али он осетп руке које су га привлачиле. Чело Јулијино наслони се на његово раме. — Жане!... промуца она, опростите ми! Колико сте ви бољи од мене!.. Шта! ви сте већ патили... збогмене? — Ах! уздахну он. Сад, ви видите, све је то из мртве прошлости, па и ако сам због ње остао жалостан, више не трпим. Ја сам као богаљ у животу али не болесник... Помислите само на то, да сам ја знао цену онога што сам од вас тражио кад сам сад од вас захтевао једну велику жртву. — Жане! — Умирите се. Нећу вам ништа више говорити. Нећу вам ништа више тражити. Ово што сам вам сад исповедио, одузима ми право на то. Питање је сад између вас и ваше савести... Ако ви хоћете, вечераћемо вечерас одвојено. — Да, одговори Јулија. На степеницама раставише се; избегавали су да се погледају у очи. — До виђења сутра, пријатељу. — До внђења! IV.IV. Кад је Јулија оставила у Франкфурту самог Mopiica, он је врло добро осећао, гледајући како се воз удаљује, да му се очи пуне сузама: био је тужан за неколико часова. Али то је била добра туга, то су биле здраве сузе, то је био још једаи начин да буде нежан и да волн... Исто вече стигао је у Лајпциг и гледао је представу Фауста. Мало боље разумевајући језик, он је отпочео да ужива оно особито задовољство које даје једном путнику деликатна духа бављење у туђипп: извесно обнављање личности, наиуштање старог бића које човек вуче за собом, одавно, у својој земљи, а којег је сит... Пред-