Delo

226 Д Е Л 0 става се свршп око десет часова; он је тумарао неко време по улицама, ускоро опустелпм, па се врати у хотел. Откуцавало је једанаест часова. „Јулија је сад у Паризу, помисли... Спрота драга! како је заморан пут предузела мене ради! Како ме воли!“ Написа јој одмах неколико топлих врста. Кад је затворио писмо, предао га собару, п за тим угасио лампе и легао, он је дуго размишљао с таквом мирноћом која га изненадн. Од кад је био обећао Јулнји да ће је узети за жену кад остане удовица, његов се бол био успавао. Тако, нзвесност да губи Клару стишавала га је. Зашто? „То је зато што нисам внше у неизвесности, говорио је сам себи, а за тим, ја сам учинпо што ми дужност налаже, а жртва окрепљује. Он не огледа да дубље испита своје срце. У ствари њега је умиривало то, што је борбу са самим собом био одложио. Да се запитао, да је одговорио искренпје, он бн признао да нпје внше веровао у брак Кларип. Пошто ја нестална равнотежа дуго трајала, она има изгледа да ће још трајати; то мишљење, само по себи глупо, готово се увек потврђује фактима. „Да је Клара озбиља хтела удати се за Рпјеа, тај брак би већ био свршена ствар... Она неће; она чека“... Он је примао да млада девојка њему жртвује своју будућност. „Алп зар и ја себе тако исто не жртвујем?... Нада да ће се погодптп са судбином умиривала га је: он представи себи понова сношлшв живот између Јулије и Кларе, у истој кући. „Ми смо лепо живели тако више месецн; живели бисмо и даље тако и без оиог незгодног Ријеа.“ А некакав потмуо глас, одјек физичке себичности, додавао је; „А за тим, ко зна шта се све може догодити? Чак и озлојеђена, једна жена ко.ја вас волн, која живи поред вас?... Тако је Морис, с дана на дан, жпвео у' извеспој угодној сањивости која му је допуштала да ужпва у путовању. Био је као болесннк на коме је требало извршитп једну страшну и неснгурну операцију хирургијску, и коме су рекли да та операција која се привремено одлаже може битп неће се пикад ни извршитн. Овн одмори његовог срца пису били без дражи, али су само кратко време трајали. Они бн без сумње били трајии, н — ко зна? — време би донело лека и заборав, да је свака веза била прекинута између њега н Париза. Али, од места до места, у Лајпцигу, у Берлину, све до граница Немачке, ппсу га остављали Париз, Клара, Јулија, јер је сваког дана добијао нпсмо од своје драгане. Ппсма безпачајпа, по изгледу,