Delo

ЈЕСЕН ЈЕДНЕ ЖЕНЕ 227 пуна нежности, без факата; али ипак п поред њихове милосне ништавости Морис је могао да прати обрте домаће драме која се одигравала у Паризу... Он је знао да је близу крај г. Сиржеру; да је здравље Кларпно одлагало њену удадбу... Од ова два догађаја, Кларпне удадбе и смрти Антоанове, којн ли ће прво наступити? Назирао је могућност ове жртве: да се ожени Јулијом поред слободне Кларе! То је зависнло од мрачне катастрофе која се тамо прнпремала, без њега, незавнсно од њега! Морис покуша да се борп против пробуђеног страховања, бранио се због равнодушностн коју је осећао кад је Јулија отпутовала, као што се брани сан од досаднпх гласова. И путовао је даље, трудећи се да обиђе варошп кроз које је пролазио са радозналотпћу правог туристе. Ипак, Француска, Париз билн су му још сувише близу. И он се удаљавао, пшао је ка северу, до Хановера, до Хамбурга. Ту, у пристанпшту, велике лађе нихале су своје заокругљене бокове; звоно је звонило. Дрешили су паламаре, узвпци на кеју измењивалп су се са поздравима од растанка... Колико лп је пута, гледајући та изазивачка путовања преко мора, осећао изгнанп Морис како му независност иодбада жељу! Ах, отпћи, не само за једну ноћ, за два дана од Париза. где се тајапствено распредао конац његове судбине, него одисга далеко, у непознати свет, где га више не могу наћи. Отићи као преступннк, као лопов, сакрити се, и тамо, заповедајући одлучно својој савести да ћути, понова започети свој живот, с другим плановпма, другом спагом, другом љубављу!... Пароброд зазвижда, продужавајућп своје звиждање као неко збогом. Дигоше мостове; велика лађа, вучеиа својим реморкером, лагапо се удаљавала, окретала се и хватала пучину... „Да,.други људи имаће ту храброст“, мишљаше Морис, гледајући лађу како се удаљава. И он још једном утврди да су ташти његови снови, да је слаба његова воља. Једне вечери, у Прагу, излазећи из чешког позоришта, Морис окрзну лактом једну жену, врло младу, веома необичну, доста љупку, плаве косе, лица белог и руменог, у путничком енглеском оделу. Он јој се извипи на пемачком, а нутница одговори на француском са доста добрим нагласком: „Не мари ппшта, госиодине.“ Била ,је сама, и они направише познанство, одоше у једну кафану у Кенигштрасе да попију по једну шољу чоколаде. Морис је допратп до врата њеног хотела, н замоли је за допуштење да је посети сутрадан. Те вечери он уђе у