Delo

*228 Д Е Л 0 своју собу мало расноложенији: чинило му се да се свети судбини; уживао је што може лако да изневери оне који га воле. Ах! тајанствена и мутна наша људска срца, чак и најискренија! Они су се виђали свакога дана, и отпутовали су из Прага заједно. Она му је испричала једну исторнју, која је била може бити истинита: да се развела, да је живела сама и путовала сама. Морис јој је упућивао иеодређенија удварања, а она му је на њпх одговарала смешећи се, ништа не обећавајући али ништа и не одрпчући. Тако су заједно дошли у Нирнберг. Морис ју је запитао неодлучно: „Како да се сместимо у хотелу?“ Она му је одговорила без забуне: „Узмнте одељење са две собе, на име Г. и Г-ђе Артоа.“ „Да ли је ово лек? Да ли ово заборав?“ питао се младић у малој грозници коју му је донела с почетка ова пустоловина. Мари Симпсон била је свежа и примамљива а- уз то пријатна, весела, створена на свој начин и без сумње другим искуствима у својој улози сапутнице. Доста дуг пост више је сладио Морису извор пољубаца .који је нашао на путу. „Да ли је ово заборав? Да ли је лек?“ мишљаше, гледајући је у хотелу како седи према њему и једе, и слушајући је како ћаска са раскалашном љупкошћу. „Случајна љубав, распусништво... то је по лекарском мишљењу лек за сентименталну болест.“ Паде му на памет једна груба Домјеова реч: Трцба најпре очистити своју кожу. У вече кад се вратио у њихов стан, Морис је био ua искушењу да да за право доктору, када је, клонувшн на наслоњачу, гледао Мари како се спрема за спавање, са великом брижљивошћу Енглескиња, како распушта и повезује своју косу... Руменкасто месо давало је своју боју батистаној кошуљн; бео врат се савијао као да је тражио јарам од нољубаца. Морисје говорио себи: „Биће одмах у мом наручју..." А кад је то одмах за тим и било: „Шта су те наше сањарије? шта су те такозваие дужности срца? једна жена као н друга, тако је на крају...“ Али страшан тренутак био је ouaj када је, задовољених чула, заспћен и жалостаи, иашао се хладпокрван пред овом драганом коју је нашао наједиом великом свом нуту у Немачку. Они којн нису годиие свог живота носветили нстипској и јединој љубавн, ти не знају ужасну грпжу и казиу кад се та љубав изневерн! У радостима н натњама праве страсти, чуло