Delo

ЈЕСЕН ЈЕДНЕ ЖЕНЕ 229 вољења је као у чистилишту: оно се не даје више тако лако проституисати при случајним сусретима. Чевек којп је у свом животу сматрао једну жену као свој храм, не може више без одвратности приступити некој другој, као каквој крчми. У часу кад је умирала задовољена жудња, у Морису се будила мржња нротив његове другарице у овој пустоловини; желео је да може побећи из те собе, без речи и неприметно, као са неког рђавог места. Усиљена учитивост коју је морао показпвати према њој дражила га је. Она то опази: без сумње је трпела због тога, али је ћутала, заробљена узбудљивим дражима овог лепог Француза у коме је назирала дубоку и тајну жалост. Мало по мало гнев на самог себе дотле овлада Морисом да га више не остављаше ни једнога дана; престајао је само у узбуђењима кад је имао везесњом. Чезнуо је за самоћом исто тако силно као као што ју је и мрзео. Плашљивост, коју није могао победити, и неспособпост да управља својим животом, спречавали су га да се одлучи. И Мари је била та која се одлучи. Једне вечери, кад се вратио у хотел, где је бејаше оставио саму, пошто се изговорила главобољом, он нађе празан стан. Она је била отпутовала, и однела оно што је њено било. Једно иисмо било је остављено па столу тако да га је одмах могао видети; отвори га н прочита: „Пријатељу, вама је тешко, и ја сам вам на досади. Не бих ништа боље тражила него да вас волим... Али шта ћу! досађујем вам. Немојте ме тражити, нитимипишите. Заборавите ме... Мари.“ Морис пеко време гледаше и окреташе ово писмо. Није знао управо да ли је жалостан или задовољан због њеног одласка. „Сирота жена! Сматрао сам је за ниску пустоловку, а ето она је отпшла не тражећи ми ништа, и не поневши од мене чак нп једну драгоцену стварчпцу. Да ли ме је случајно волела? Ако јесте, добро је урадила што је отишла... јер ја је не бих могао волети. Берба љубавница свршена је у мом срцу, свршена за цео жпзот...“ Вечера сам, миран и жалостан. Кад је свршио с вечером, изпђе из вароши, оде на утврђења. Месец је блистао па јединственом украсу кула, зупчастих зидова, капија и покретних мостова... Лаганим кораком ишао је спољним путем поред јарка... „Овде су жнвели људи, савременици ове чаробне спреме за