Delo

230 Д Е Л 0 одбрану; простп војници, грађани, официри. Они cyr волели, њих су волели. Онп су познали ишчекивање да дођу у додир с онима које воле, ону јаку радост од тога, за тпм смрт. II они су сад црница ове земље по којој идем, сок ових старих букова покрај нута... Ах, помисли Морис, они нису волели као што ми волимо, ми... слабпји од њих.“ Утпсак о пролазностп живота, тако брзој, као што вода пролази између прсте, савлада га. Понова се ужасну своје осамљености, готово се страшио; брзо дође до најближе капије, врати се у хотел и леже. Алп сан му није пикако долазио. Нпје се ни усиљавао да заспи. Позва у помоћ својој несаници опасне н слатке сањарије које су биле оппјум његовој души у Хамбургу... Превртао се у подсећању на Клару. „Шта сад она ради? Једанаест је часова: легла је; успављује се.“ Он је шибао своју жудњу; нодбадао ју је да обесвети ту собу, то свето лежиште младе девојке. Да, она је спавала, као што ју је неколико пута пзненада видео, у Канеи, савпјена на крај јастука; он угледа њене врло црне косе, њене врло беле зубе, њену фину миришљаву кожу. Прошапта са свпм гласно: „Кларнни зуби... усне Кларине... очп Кларине... и речп су добијале тело; имале су телесни облик, глас, мирис, што га са свпм занесе. „Желим те! желим те!“ шаитао је. II још једном је био побеђен. Фантом од кога је бежао гонпо га је, сустизао га и ионова га стезао; присуство миле драгаие није.га одбранило од њега, нитп миловања случајне љубавннце, нпти самоћа. Утврди ову своју слабосг, увиде да је непзлечпва, и он пристаде на оно на шта није смео да прпстане од кад се заклео Јулијн: „Нека буде како буде, внше се нећу борити.“ Од радости због ове своје нредаје, цело његово бпће уздрхта: иознаде кукавпчко задовољство заробљена офпцира којп се заклео да никад не побегне. Али то задовољство мало потраја. Навалпше на њ друге мислн: „А Јулија? А обећање које сам јој дао да ћу је узети ако остане удовица? Како сам могао дати једно такво обећање?.. Сад му је оно изгледало наказно, немогуће да се одржи, чак ни онда ако би га судбина и раставила од Кларе, коначно га бацила његовој драгани. „Свеједно; ма шта да се догоди, био поред Кларе или далеко од ње, ништа ме неће спречитидаје волим... Нашто да варам себе самог?... Пустошу његовом рођеном