Delo

ЈЕСЕН ЈЕДНЕ ЖЕНЕ 231 <;рцу, сад кад се усуђивао да загледа у њ, престравила га је... Како воли то дете! Рећи да је мислио да не жуди за њом, да у њој просто желн брак, породицу, обновљену будућност! Ето он није више разумевао како ју је могао оставити, одрећи се да не ужива внше поред ње бар освежавање њеном блпзином. Виде се да жели отаџбину, Париз, онај кут Париза гдеје она жпвела, желео их је свим својим занетпм духом, свпм својим измученим, крвавпм срцем. На крају, ко га је спречавао да се тамо врати, да стане у очп са својом судбином. Био он одсутан или присутан, они којп пате због њега зар ће мање патити?.. Вратитн се! На жалост, за тај одлучни корак њему је још недостајало храбрости. Помири се са својом жељом, престаде да се удаљава; у место да се губи даље према истоку, стаде се враћатп својпм стопама, лагано, привлачен рођеном земљом не усуђујући се до је додирне.' Ах! жалосна путника, који тако иде преко Немачке, од места до места, према оној граници коју неће прећи — он то зна, — д она га међу тим хипнотише, привлачи га. Иде у таму као према каквој провали. Са свим савладан својом судбином, он је се одрекао: није више ништа друго него једна ствар са којом се пгра случај. Његов живот нема више излаза. Шта марп? Он иде, иде оборених очнју, не гледајући пут пред собом. Дошао је час да испашта. Кажњава се она почетна крпвица: што он, младић, није пазио на оно поштовање људске љубави која треба да буде религија оних који внше немају друге. Он се нграо с осећајима жена као с играчка.ма које се могу оставпти или сломити... Неке се сломише без праске, илп се дадоше заборавити... Алп његово су срце освојиле две љубавп, а оп се није пазио. Млада девојка, жена, данас су му се светпле; оне су га држале, једна и друга, везаног тако чврсто, да се не може измаћи, чак ни по ту цену да своју крв, своје месо остави у петљама мреже. Пати, каје се. Сувнше доцкан, пожуда и бол у љубави створили су у њему веру и култ жене, као што опим неверпицима о којима говори Иаскал, религијозна вера долази помоћу коленопрнклањања н свете водице. 11 он продужава своје путовање путевпма које заборавља, кроз вароши које пролази п не видевшн их, кроз музеје по којима проводи своју немарност. Ево га у Улму, у Штутгарту, у Лудвиксбургу. Шта је вндео од целе ове Немачке? Ништа. Само је мењао место у све тежој болести. Oua постаје све тежа,